Александар Јанковић – Србин и, као селектор Кине, донедавно „господар” расположења 1,4 милијарде људи!
„Фудбалска ризница”, ораторских способности да раздвоји есенцију од тривијалног, „гласом разума” предочи проблематику српског фудбала и непогрешиво указавши на изостанак стратегије осветли пут визијом оздрављења.
И данас пред читаоцима Журнала, са акцентом на селекторска искуства у другој најмногољуднијој држави света, у тренутку кад је пред овдашњим фудбалским властодршцима ребус – командна улога (и даље) Драгану Стојковићу, неком другом српском, можда страном стручњаку?
- Како је бити странац селектор? Нисам то, у суштини, примећивао у Кини: не учествујем у социјалном животу, у смислу да пратим коментаре. А, можете да замислите колико је интересовање... Стигао сам до А селекције после рада у репрезентацијама до 20 и до 23 године. Био је то део великог плана, паралисаног короном, успорила нас је у свему - чак три године без пријатељске утакмице, годину без окупљања. Улетели смо, из тога, у жесток темпо – уз подмлађивање, селектирање по европским параметрима. Није ме довео неко, не постоји ни могућност утицаја на те људе. Дао сам целог себе дугорочном, дубинском пројекту! У једном тренутку оцењено је да то треба да се настави у А репрезентацији, појачало ми је осећај одговорности, поштовања прилике. У Кини све изазива огромну пажњу, међутим, нисам урадио нешто што нисам, рецимо, у Мехелену. Остао сам исти! Не обазирем се на амбијент, себи сам најжешћи критичар – отвара други део интервјуа један од најцењенијих представника млађе нам тренерске гарде.
Кад то кажете, шта бисте сад другачије урадили?
- Нешто другачије? Неее... Сваки потез био је промишљен, селектор има избор и иницира полемику, логично је да објасните како то подмлађујете екипу ако позовете и играча од 36, или поведете четири голмана на Куп Азије, на списку од 26. Поента је да смо од толиког броја имали осам из претходног циклуса олимпијске репрезентације, да је тај голман, поведен као четврти, био предвиђен да брани већ од септембра, да смо пре тога одрадили велики посао у квалификацијама за СП, иначе, примарни циљ. Три устаљена, преко деценију, чувара мреже, старији су од 30 и полако долази моменат кад би требало да сиђу са сцене. Позив играчу од 36, с разлогом – некоме за подршку.
РАЗЛИКУ ПРАВИ ПРОМЕНА СИСТЕМА ТОКОМ УТАКМИЦЕ
Срби воле да причају о систему игре: да ли смо имали фудбалере за Стојковићево 3-4-1-2?
- Поента: ретке су репрезентације које се држе једног система, попут Словеније. Углавном, „преливају”, као Швајцарска, Аустрија – брани се с четворицом, напада с тројицом. Видели смо „позади” Португалију – нормално у 4-4-2, кад крену напред леви бек уђе унутра и атакују с тројицом, у 4-3-3, са две „десетке”. Нема више шта да се измисли! Једино, на који начин да комбинујете системе у току утакмице. Е, ту се прави разлика. Виши ниво: мораш у едукацији играча, не да их спремаш за 4-4-2 или 3-4-3, већ учиш да читају ситуације. Тактичка информација постаје налик кошарци, из једног напада - десетак завршетака, у зависности од прочитане дефанзивне кретње противника.
У преводу?
- Будите сигурни да су сви репрезентативци у клубовима играли с тројицом и четворицом позади. Ми, дефицитарни на десном беку, тешко можемо да правимо систем са квартетом. Мораћете у неком тренутку ту да ставите играча којем то није природна позиција и, теоретски, уђете у проблем.
Дакле, све је чињено брижљиво и плански, да пре или касније постане плодоносно?
- За све изборе имао сам максималну подршку, једноставно - постојало је рационално објашњење. Срећан сам што сам изградио позицију да ми се нико не меша и да се поштује начин како обављам посао. Наравно, увек неки детаљи могу боље, стратешки – ништа не бих мењао. За шест година, три под короном, две без доласка кући (?!), уложио сам целог себе. Кина је, на крају, ушла у топ 18 на основу победе у новембру против Тајланда. У коначном збиру преломила је да будемо други, Тајланд трећи. Азија даје осам учесника СП, плус једног кроз бараж. Кина је на пола пута.
Најбитније упркос јануарском, после шест година „у добру и у злу” растанку: вратили сте веру у српске стручњаке, после великог присуства, те празнине?
- Трудио сам се да отворим врата нашим људима, предочим посвећеност, квалитет и жељу за напретком. Укратко, седам српских тренера дошло је у Кину, Дејан Ђурђевић, по мом преузимању А репрезентације, наследио олимпијски тим, под мојом командом четири и по године. Имали смо контролу над најважнијим селекцијама: признање и сатисфакција! Ако нешто забрљам дигнем руку и кажем – ја сам крив, кад урадим нешто добро – сви смо ми, Срби, такви.
Како су на вас гледали кинески стручњаци?
- Интегрисао сам кинеске тренере у стручни штаб, учествовао у предавањима за лиценце. Све сам учинио да буду близу и гледају тренинге. Да, између осталог, полемишемо! Тројицу врхунских репрезентативаца, са преко 100 утакмица, поставио сам за помоћнике. Био је и то, наравно, део плана, кад се ради дубоко укључују се нијансе и све је битно. Водио сам и групу тренера на ЕП младих 2019. у Италији, са задатком да радимо скаутинг, анализу и хватање трендова европског фудбала. Славила је Енглеска с Фоденом, Немци Србији, с Ђоровићем, дали шест голова. Ту смо, практично, формирали теме за полагање А, Б, Ц лиценце.
СТРАТЕГИЈА НИЈЕ ОМИЉЕНИ СРПСКИ СПОРТ
Потребне су одређене промене, јавности су увек занимљивије кадровске, међутим, морамо да их начинимо у стратегији, игри. Познајући нас, да ли ћемо поново олако да занемаримо суштину?
- Стратегија није омиљени српски спорт, генерално. Преведено на српски – морате да уложите целог себе у тимски рад, вишегодишњи, много жртвујете, људи уз вас, такође и кад дође време да се покупи кајмак можда не будете ту. Лежи на огромном ентузијазму и посвећености, не на уговорима и новцу. Нико не би требало да буде уљуљкан, већ да се фиксирају циљеви и пролазна времена, уз одговорност за испуњено. Уз могућност да на сваких шест месеци, годину, изгубиш посао уколико не спроводиш зацртано у дело. Где људи баратају парама које нису њихове и немају одговорност за трошење у складу са овлашћењима, стратегија се не исплати.
Кинезима је, како време протиче, „кристално” шта сте им направили и оставили... на дуге стазе?
- Остали смо у феноменалним односима, за све остало – можете да их контактирате. Колико год је Кина велика, свет је мали. Дао сам целог себе и они то знају, могли су да виде у конкретним ситуацијама.
Кад се код нас помену Кинези, неизбежна асоцијација је Партизанов тандем Ђиу – Лиу, први је, колико знамо, селектор младе женске репрезентације?
- Мислите, Ђа? Упознао сам га у бази, у близини Пекинга. Генерално, увек апострофирам њих двојицу као сјајан пример и путоказ – да није било короне идеја је била да се велики број младих кинеских играча пошаље у Европу, да стекну искуство и навике, наравно – неки од њих дођу у Србију, путем сународника од пре скоро 40 година.
„Тајминг” за прелазак у наше двориште... Довођење странца, поготово тренера с напоном у плусквамперфекту, девалвирало би српску струку?
- Осетљиво питање, последњих десет година радио сам у иностранству, шест у Кини и четири у Белгији. Свет ми је мали, не делим га на иностране и домаће, само на тренере који могу нешто да донесу и... Немам предрасуде, људи који одлучују опредељују се у односу на више фактора, не сумњам да ће да донесу одлуку најбољу за наш фудбал.
Србија има стручњаке способне да с репрезентацијом бележе успехе?
- Наше проклетство: екстремно потценимо, или преценимо. Суштина је увек између. Репрезентацији може да буде добар и играч из Саудијске Арабије - ако је Енголо Канте, у четвртфиналу са 41 годином - као Пепе, клинац од 16 - попут Јамала. Све може, ово и оно, нема генерализације, правила. Имамо, наравно, људи, ресурса, потенцијала... свега! Нисмо најбољи, камоли најгори, истина је на средини. На жалост, причали смо о надолазећем проблему - нисмо га видели, или придали пажњу, управо због те неумерености, фокусу на личним обрачунима, дизању у небеса, или каменовању.
Може ли проблем, рашчлањен кроз дводелни интервју, брзо да се реши, или је потребно време да би се исправиле грешке?
- Сваки проблем решава се с првим кораком, колико год да је велики. Напуни те самопоуздањем, видиш да напредујеш. Невероватно би било да неко дође и каже да српски фудбал нема наду, шансу. Кад сагледаш потенцијал, енергију, страст, немогуће је да констатује: ми смо мртва земља. Само, потребно је да размењујемо искуства и искључимо сујету, сви желимо добро.
„ЈЕДАН НА ЈЕДАН” ЈЕ ОСНОВА ФУДБАЛА
Зоран Тошић, упоређујући Пиксијеву са (идентичном) формацијом код Муслина из квалификација за СП у Русији, примети: другачије смо се тад бранили?
- С Муслином сам радио шест година, тако смо играли са Звездом. Пикси је то покушао против Бразила: на игру Кариока с четири излазило се стално са „винг” беком на њиховог бека. Уз много трчања, покривала се велика дистанца. У једном тренутку почели смо да остављамо Миленковића и, нарочито, Павловића на Винисијусу. Ето проблема, на великом простору! Све може, само је ствар одлуке, опредељења и - да се верује у то. Милион опција! Можда бисмо одабрали истих 11, али не бисмо тражили идентично. У суштини, све се своди да ли фудбалери то испуњавају.
Друго Бамбијево запажање: све је мање игре „један на један”?
- Слажем се, у једном периоду скоро да се изгубила. Сад се полако враћа и на клупском нивоу, где се, рецимо, тражи „изолација” за Докуа, игра наслања на супротан бок. Или, за Бернарда Силву на контра страни. „Један на један” је основа фудбала, офанзивно / дефанзивно. Чињеница је да су донедавно сви били сконцентрисани да напуне простор између линија, па су „вингери” уласцима унутра правили разлику. А, сећате ли се шта је својевремено радио Фергусон са Гигсом - остави га скроз широко, сви знају да је тамо, па се лопта, некад и без гледања, „пукне” у тај простор, уз сазнање да Рајан „очи у очи” прави разлику.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
