Дечић мења клупске боје и грб

Управа Фудбалског клуба Дечић одлучила је да у овој паузи замени клупске боје и грб клуба, који постоји скоро 100 година.

Плаво-белу боју по којој је Дечић био пепознатљив, замениће црвено-црном комбинацијом, а грб клуба биће потпуно другачији. Та одлука челника клуба наишла је на огромно негодовање љубитеља фудбала у тој општини, посебно некадашњих играча Дечића, који се не мире са чињеницом да треба мењати боје и грб. На интернету је чак и покренута петиција против ове одлуке актуелног руководства...

Бивши фудбалер Дечића Зејнел Муминовић, каже да он и некадашњи саиграчи Дечић доживљавају као кров над главом, као заштиту од заборава.

– Сетите се кад долазите однекуд, прво што видите је Дечић. Радост вас обузме. Тако су ови специфични људи, Тузани, дали по њему име спортском клубу и означили га симболом са оптимистичком надом и снажно. Дечић је сакупљао око себе, све младе. Био је надам се и остао клуб примерног спортског надметања, другарства сарадње са омладином широм Црне Горе. Варошица Тузи и људи у њој су енклава у просторно малој Црној Гори. Зашто енклава? Специфична је по много чему. О чојству и патриотизму не бих јер је то основно мерило и других. Шта је то што нас издваја од других и чини другачијим од окружења. То су најкраће речено стил живљења, специфичан и посебан идентитет. На бих дуже, а могао бих о томе општирно и сликовито – рекао је Муминовић и потом додао: – Данас кад чујем и видим да се остварује, најблаже речено, чудна идеја за брисање неизбрисовог из душе Тузана, име једног од симбола које карактеришу индивидуалност. Коме може пасти на памет да се грб ФК Дечић маже бојама. Коме то прихватљивим? Тузани благо речено гледају једни у друге не могу се начудити чуду. Зар оно чиме смо се поносили одједном за Тузане небулозним мазањем нестане и претвори се у несхватљиву идеју национализма. Стари грб Дечића биће вечан. Био је познат и онима који никад нису крочили на стадион, мајкама нашим. Питам се да ли је било куће, а да мајка неког дечака није имала у рукама мајице са симболом ФК Дечић. Данас, нажалост, банализована и игнорисана синтагма братства и јединства била је и с поносом садржана у том грбу, у играчима овог клуба и у свим мештанима. Нека ми неко каже да ли ту синтагму игноришу Куран и Библија. Наравно да не. То је и у њима један од постулата за осносе међу људима. Дечић је то неговао. Док ово пишем, не могу а да се не присетим прича о именима, многи други ће ми опростити што их се сећам а не спомињем: Алије Тузовића, Џавида Лекића, Шот Муја, младих Дина Кркановића, Рамуше Ђокаја, Мусе Пепића, Омера Ахматовића, Фрања Ђокаја, Зефа Ђељаја, Васиља Душаја, Рефика Шабанаџовића, чијом се заслугом зна за ФК Дечић и ван граница СФРЈ и стотине других. Говорили су да живе за Дечић од утакмице до утакмице. Како сада да избришемо тај грб који су носили са собом и пренели га у наша срца. Ако је без резерве садржао у себе заједништво, не стидимо се већ будимо поносни. То јединство може нас гурати само напред, а ретроградне и посесивне идеје само назад. Будимо разумни и поштени.