Dečić menja klupske boje i grb

Uprava Fudbalskog kluba Dečić odlučila je da u ovoj pauzi zameni klupske boje i grb kluba, koji postoji skoro 100 godina.

Plavo-belu boju po kojoj je Dečić bio pepoznatljiv, zameniće crveno-crnom kombinacijom, a grb kluba biće potpuno drugačiji. Ta odluka čelnika kluba naišla je na ogromno negodovanje ljubitelja fudbala u toj opštini, posebno nekadašnjih igrača Dečića, koji se ne mire sa činjenicom da treba menjati boje i grb. Na internetu je čak i pokrenuta peticija protiv ove odluke aktuelnog rukovodstva...

Bivši fudbaler Dečića Zejnel Muminović, kaže da on i nekadašnji saigrači Dečić doživljavaju kao krov nad glavom, kao zaštitu od zaborava.

– Setite se kad dolazite odnekud, prvo što vidite je Dečić. Radost vas obuzme. Tako su ovi specifični ljudi, Tuzani, dali po njemu ime sportskom klubu i označili ga simbolom sa optimističkom nadom i snažno. Dečić je sakupljao oko sebe, sve mlade. Bio je nadam se i ostao klub primernog sportskog nadmetanja, drugarstva saradnje sa omladinom širom Crne Gore. Varošica Tuzi i ljudi u njoj su enklava u prostorno maloj Crnoj Gori. Zašto enklava? Specifična je po mnogo čemu. O čojstvu i patriotizmu ne bih jer je to osnovno merilo i drugih. Šta je to što nas izdvaja od drugih i čini drugačijim od okruženja. To su najkraće rečeno stil življenja, specifičan i poseban identitet. Na bih duže, a mogao bih o tome opštirno i slikovito – rekao je Muminović i potom dodao: – Danas kad čujem i vidim da se ostvaruje, najblaže rečeno, čudna ideja za brisanje neizbrisovog iz duše Tuzana, ime jednog od simbola koje karakterišu individualnost. Kome može pasti na pamet da se grb FK Dečić maže bojama. Kome to prihvatljivim? Tuzani blago rečeno gledaju jedni u druge ne mogu se načuditi čudu. Zar ono čime smo se ponosili odjednom za Tuzane nebuloznim mazanjem nestane i pretvori se u neshvatljivu ideju nacionalizma. Stari grb Dečića biće večan. Bio je poznat i onima koji nikad nisu kročili na stadion, majkama našim. Pitam se da li je bilo kuće, a da majka nekog dečaka nije imala u rukama majice sa simbolom FK Dečić. Danas, nažalost, banalizovana i ignorisana sintagma bratstva i jedinstva bila je i s ponosom sadržana u tom grbu, u igračima ovog kluba i u svim meštanima. Neka mi neko kaže da li tu sintagmu ignorišu Kuran i Biblija. Naravno da ne. To je i u njima jedan od postulata za osnose među ljudima. Dečić je to negovao. Dok ovo pišem, ne mogu a da se ne prisetim priča o imenima, mnogi drugi će mi oprostiti što ih se sećam a ne spominjem: Alije Tuzovića, Džavida Lekića, Šot Muja, mladih Dina Krkanovića, Ramuše Đokaja, Muse Pepića, Omera Ahmatovića, Franja Đokaja, Zefa Đeljaja, Vasilja Dušaja, Refika Šabanadžovića, čijom se zaslugom zna za FK Dečić i van granica SFRJ i stotine drugih. Govorili su da žive za Dečić od utakmice do utakmice. Kako sada da izbrišemo taj grb koji su nosili sa sobom i preneli ga u naša srca. Ako je bez rezerve sadržao u sebe zajedništvo, ne stidimo se već budimo ponosni. To jedinstvo može nas gurati samo napred, a retrogradne i posesivne ideje samo nazad. Budimo razumni i pošteni.