Злато желим из дубине душе

Поглавље „Италија” завршено је у великом стилу, како је селекција Србије и навикла нацију. Без обзира што је уз турнир у Пољској то била само једна у низу проба, изгледају сребрне из Рија, бронзане из Токија моћно! Док се не оде у Мијелец, на Меморијални турнир „Агата Мроз Олшевка”, владарке планете су у Београду, расположене, мислима, признају, већ на Олимпијским играма у Паризу.

Јована Стевановић, 32-годишњи блокер је успела да одмах по повратку у главни град, „скокне” и до места у Мачви, за њу посебног, где ју је и затекао позив из Спортског журнала. У разговору је „Јоле” отворено причала о припремама, боравку и мечевима са Азуринама, Паризу, вери, медаљи и то не било којој, златној на ОИ, да или не одлази у репрезентативну „пензију”.

Како је било у Италији?

- Прву пријатељску утакмицу која је била официјелна смо одиграле на високом нивоу колико је могуће у овом моменту. Још смо у тренажном процесу јаких теретана и тренинга, али лепо је све изгледало. Друга, сматрам да су обе екипе биле испод препознатљиве и форме и квалитета, стигао нас је умор, и нас и Италијанке. И тај резултат 2:2 била је реална слика те утакмице. Позитивне ствари су могле да се виде, све на чему смо радили, и то радује – почела је разговор Јована Стевановић, од 2009. у плавом дресу, и тако све до сада деценију и по, од кадетских и јуниорских дана, поносна у националној одори.

И у истој сада гледа будућу генерацију играчица. Како Вам изгледају? 

- На таквим утакмицама и треба да се челиче млађе играчице да барем осете иако поједине имају искуство из Лиге нација, али то не може да се пореди са олимпијским играма. Са том количином стреса, у подсвести колико је то битно. Сматрам да је на месту давати прилику и шансу нашој новој генерацији за све наредне године које их чекају.

Да ли то нешто наговештавате, крај, опроштај од репрезентативне сцене?

- Размишљам у смеру да крунишем репрезентативну каријеру надам се златом на овим Играма и да ставим тачку. Није и даље дефинитивно, али то је како ја осећам да би требало, како видим. Сматрам да треба да се прави место за нове играчице и на мојој и на другим позицијама. Исто је било у моје време, када сам је тек дошла, Наташа Крсмановић се опростила, направила је место, дала шансу да се покажем – смеје се Стевановићева и присећа својих почетака и афирмације.

На помен Париза, само једна ствар је у мислима, један циљ.

- Не кријем, размишљам само о златној медаљи! Једина ствар коју из дубине душе желим!

Колико је реално у овом тренутку, „15” златних открива.

- Реално је! Мислим да имамо велике шансе без обзира што је конкуренција за то место велика. Имамо тај плус у победничком менталитету, толико одиграних финала, освојених медаља, успеха. Уз то и наш карактер, све то нам даје предност у односу на остале репрезентације.

Као главне претенденте, „бронзана дама” из Токија нема дилему:

- Дакле ми (смех), али ту су и Италија, Америка, Бразил, Турска, с обзиром на прошлогодишње резултате, могу и њих да споменем.

Признаје да је селектор Гвидети успео да схвати менталитет српских грација, и да су и његова очекивања и стремљења највећа могућа.

- Од почетка наше сарадње он је причао о злату у Паризу. Он много верује у то да може да се оствари такав циљ. Нисмо скромни једни према другима, што се тога тиче. Максимално радимо, било је ту периода и привикавања, али ова сезона је наша у сваком смислу. Селектор је и схватио наш мод, комуникацију и све је много лакше.

И тако Јована Стевановић као и остале играчице у дресу Србије, броји дане до поласка у Француску. До тада ће на још једно „стајалиште” већ поменуту Пољску и мини проверу од 16. до 19. јула на турниру у Мијелецу где ће ривали бити домаћин, и селекције Доминиканске Републике и Француске.

- Морамо максимално озбиљно да схватимо и те утакмице. Последња провера да видимо на чему смо. Спремни смо и ментално и физички, треба одиграти на врхунском нивоу!