Лепа прича без срећног краја

После Првенства Србије у Краљеву, Лазар Анић, један од наших најбољих скакача удаљ до сад, објавио је да се више неће такмичити. О каријери и много чему другом, поразговарали смо кад су се мало слегли утисци после одлуке.

– Прве атлетске кораке направио сам 2005. у Крагујевцу на стадиону „Чика Дача” с 14 година – присетио се Лазар на почетку разговора. – Крагујевац је одувек био познат као скакачки град тако да није изненађује што ме је тренер Бранко Крсмановић врло брзо усмерио на скок удаљ и троскок.

Кад су стигли почетни успеси?

– Да сам на правом путу схватио сам 2010. кад сам први пут прескочио седам метара. Било је то на стадиону Војне академије. Тада сам већ имао пуних 18 година. Питао сам се где сам на европској листи и видео да ме нема ни у назнакама. Неколико јуниора скакало је чак до 8,30 метара. То је свакако година кад је заправо кренуло грађење самопоуздања у чему су највећу улогу имали породица и тренер Бранко, који је веровао да могу преко осам метара.

Први циљ било вам је Европско првенство за млађе сениоре у Финској 2013?

– Норма је била 7,55 метара. Сезону раније имао сам 7,52. Реално је било да се нађем у Тампереу. Међутим, на првом такмичењу 13. јануара 2013. сломио сам скочни зглоб и завршио на операцији. Цела година је пропала. Ушао сам у 2014. с новим тренером – Жељком Обрадовићем. Вратио сам се на ниво из 2012. и од тад имао континуитет добрих резултата и великих такмичења без озбиљних повреда све до 2018.

Уследио је нов озбиљни проблем?

– Уместо на Европско првенство у дворани отишао сам опет под нож – овог пута у питању су били предњи укрштени лигаменти, најозбиљнија повреда коју сам доживео. Требало ми је више од годину дана да се опоравим.

Каријеру су вам обележили и проблеми с повредама?

– Последња велика повреда била је 2020. – спортска кила. Због лоше дијагнозе нисам је санирао тек до лета 2021. После Првенства Европе у Торуну и уочи Олимпијских игара у Токију морао сам да се оперишем.

На срећу, памтиће се пре свега успеси?

- Моје прво учешће на Првенству Европе било је 2016. године у Амстердаму и уједно прво велико финале. Међу 12 сам ушао са 7,93. Био сам изузетно спреман, али сам у финалу остао на 10. позицији иако сам уз мали преступ имао скок преко осам метара у трећој серији.

Следеће финале је било на Шампионату Старог континента у дворани 2017. године у Београду?

–  У финале сам ушао као други са 7,98. Такмичити пред препуном београдском Ареном у финалу је био посебан осећај. Заувек ћу памтити. У последњој серији имао сам скок за злато, а био је преступ. Остао сам на шестој позицији са 7,90. Ово ми је једно од најзначајнијих такмичења у каријери – први пут сам скакао као отац тада четворомесечног Теодора. Био сам изузетно мотивисан И то такмичење ми је послужило као одскочцна даска за летњу сезону када сам први пут прескочио магичу границу – 8,15 на митингу у Словенској Бистрици и тиме остварио норму за Светско првенство у Лондону где нисам успео да се квалификјем у финале. Те године сам постао и шампион Балкана на отвореном први пут.

Били сте међу најбољима и на „ковид ЕП“ у дворани 2021. године у Торуну?

– Прво финале после операције АЦЛ 2018. било је од великог значаја за мене. Нажалост, због лоше дијагнозае нисам знао да сам скакао с килом. Под боловима ушао сам у финале као шести са 7,79. У борби за медаље једва сам направио скок на 7,81. и завршио на шестој позицији као и у Београду.

У 2022. били сте у животној форми?

– Тако је, мада се са 7,92 није видело на папиру. Те године ушао сам у још једно велико финале, сад на Светском првенству у дворани у Београду и завршио као осми. Истих 7,92 скочио је седми.

Затим финале Првенства Европе у Минхену?

– Где сам ушао међу 12. као четврти са 7,86. Промашио сам сва три прва залета у финалу и завршио као 11. Те године сам, непосредно пред одлазак у Немачку био сребрни на Медитеранским играма у Алжиру са 7,83. У марту 2023. ушао сам са 7,75 у своје шесто и последње финале на великим такмичењима, у Истанбулу на Првенство Европе у дворани. Повредио сам задњу ложу у квалификацијама па у финалу нажалост нисам могао да скачем.

Одлична сезона је за вама?

– Никоме то нисам рекао – једини циљ који сам имао поред одласка на Олимпијске игре био је да осетим скокове преко осам метара после операције колена. Доктори су рекли да никад нећу бити исти. Дубоко у себи сам знао да је то тачно, али сам желео да то оповргнем. Ове године сам направио скокове од: 8,18, па 8,05 уз помоћ ветра и 7,95. Нажалост то је било на колеџ такмичењима у Америци који нису донели никакве додатне бодове. Сезона у Америци је била тако намештена да ни на једном од митинга А и Б светске серије није било скока удаљ.

Где сте скупљали поене?

– Да бих се квалификовао требало је отићи на Првенство Балкана у турски Измир, где сам подбацио са 7.79 и четвртим местом. Затим са 7,88 нисам ушао у финале Првенства Европе у Риму за које се испоставило да је најјаче до сад. Након тога моје шансе су већ биле на 50 одсто. Одмах наредног викенда сам отпутовао у Стокхолм на митинг где сам због лоше искалибрисаног ласера завршио на 7,60. Требало је да скочим осам метара на уличном митингу у Атини и на државном. Нисам се проближио ни на једном. На последњем такмицењу - Државном првенству сам скочио 7.64 метра.

Зашто сте одлучили да баш сада окачите спринтерице о клин?

– Знао сам да сам остао испод црте и једноставно сва мотивација је нестала. За наредне олимпијске бих имао 37 година и једноставно ми је све то изгубило смисао. Истог тренутка сам донео заиста тешку одлуку да је најбоље да завршим сад кад сам здрав и своју енергију усмерим према породици и пословној каријери.

Мој спортски пут је био трновит И без срећног завршетка, али кроз овај спорт сам научио како да се носим са тешким тренуцима и верујем да ће ми много значити у наставку живота.