Lepa priča bez srećnog kraja

Posle Prvenstva Srbije u Kraljevu, Lazar Anić, jedan od naših najboljih skakača udalj do sad, objavio je da se više neće takmičiti. O karijeri i mnogo čemu drugom, porazgovarali smo kad su se malo slegli utisci posle odluke.

– Prve atletske korake napravio sam 2005. u Kragujevcu na stadionu „Čika Dača” s 14 godina – prisetio se Lazar na početku razgovora. – Kragujevac je oduvek bio poznat kao skakački grad tako da nije iznenađuje što me je trener Branko Krsmanović vrlo brzo usmerio na skok udalj i troskok.

Kad su stigli početni uspesi?

– Da sam na pravom putu shvatio sam 2010. kad sam prvi put preskočio sedam metara. Bilo je to na stadionu Vojne akademije. Tada sam već imao punih 18 godina. Pitao sam se gde sam na evropskoj listi i video da me nema ni u naznakama. Nekoliko juniora skakalo je čak do 8,30 metara. To je svakako godina kad je zapravo krenulo građenje samopouzdanja u čemu su najveću ulogu imali porodica i trener Branko, koji je verovao da mogu preko osam metara.

Prvi cilj bilo vam je Evropsko prvenstvo za mlađe seniore u Finskoj 2013?

– Norma je bila 7,55 metara. Sezonu ranije imao sam 7,52. Realno je bilo da se nađem u Tampereu. Međutim, na prvom takmičenju 13. januara 2013. slomio sam skočni zglob i završio na operaciji. Cela godina je propala. Ušao sam u 2014. s novim trenerom – Željkom Obradovićem. Vratio sam se na nivo iz 2012. i od tad imao kontinuitet dobrih rezultata i velikih takmičenja bez ozbiljnih povreda sve do 2018.

Usledio je nov ozbiljni problem?

– Umesto na Evropsko prvenstvo u dvorani otišao sam opet pod nož – ovog puta u pitanju su bili prednji ukršteni ligamenti, najozbiljnija povreda koju sam doživeo. Trebalo mi je više od godinu dana da se oporavim.

Karijeru su vam obeležili i problemi s povredama?

– Poslednja velika povreda bila je 2020. – sportska kila. Zbog loše dijagnoze nisam je sanirao tek do leta 2021. Posle Prvenstva Evrope u Torunu i uoči Olimpijskih igara u Tokiju morao sam da se operišem.

Na sreću, pamtiće se pre svega uspesi?

- Moje prvo učešće na Prvenstvu Evrope bilo je 2016. godine u Amsterdamu i ujedno prvo veliko finale. Među 12 sam ušao sa 7,93. Bio sam izuzetno spreman, ali sam u finalu ostao na 10. poziciji iako sam uz mali prestup imao skok preko osam metara u trećoj seriji.

Sledeće finale je bilo na Šampionatu Starog kontinenta u dvorani 2017. godine u Beogradu?

–  U finale sam ušao kao drugi sa 7,98. Takmičiti pred prepunom beogradskom Arenom u finalu je bio poseban osećaj. Zauvek ću pamtiti. U poslednjoj seriji imao sam skok za zlato, a bio je prestup. Ostao sam na šestoj poziciji sa 7,90. Ovo mi je jedno od najznačajnijih takmičenja u karijeri – prvi put sam skakao kao otac tada četvoromesečnog Teodora. Bio sam izuzetno motivisan I to takmičenje mi je poslužilo kao odskočcna daska za letnju sezonu kada sam prvi put preskočio magiču granicu – 8,15 na mitingu u Slovenskoj Bistrici i time ostvario normu za Svetsko prvenstvo u Londonu gde nisam uspeo da se kvalifikjem u finale. Te godine sam postao i šampion Balkana na otvorenom prvi put.

Bili ste među najboljima i na „kovid EP“ u dvorani 2021. godine u Torunu?

– Prvo finale posle operacije ACL 2018. bilo je od velikog značaja za mene. Nažalost, zbog loše dijagnozae nisam znao da sam skakao s kilom. Pod bolovima ušao sam u finale kao šesti sa 7,79. U borbi za medalje jedva sam napravio skok na 7,81. i završio na šestoj poziciji kao i u Beogradu.

U 2022. bili ste u životnoj formi?

– Tako je, mada se sa 7,92 nije videlo na papiru. Te godine ušao sam u još jedno veliko finale, sad na Svetskom prvenstvu u dvorani u Beogradu i završio kao osmi. Istih 7,92 skočio je sedmi.

Zatim finale Prvenstva Evrope u Minhenu?

– Gde sam ušao među 12. kao četvrti sa 7,86. Promašio sam sva tri prva zaleta u finalu i završio kao 11. Te godine sam, neposredno pred odlazak u Nemačku bio srebrni na Mediteranskim igrama u Alžiru sa 7,83. U martu 2023. ušao sam sa 7,75 u svoje šesto i poslednje finale na velikim takmičenjima, u Istanbulu na Prvenstvo Evrope u dvorani. Povredio sam zadnju ložu u kvalifikacijama pa u finalu nažalost nisam mogao da skačem.

Odlična sezona je za vama?

– Nikome to nisam rekao – jedini cilj koji sam imao pored odlaska na Olimpijske igre bio je da osetim skokove preko osam metara posle operacije kolena. Doktori su rekli da nikad neću biti isti. Duboko u sebi sam znao da je to tačno, ali sam želeo da to opovrgnem. Ove godine sam napravio skokove od: 8,18, pa 8,05 uz pomoć vetra i 7,95. Nažalost to je bilo na koledž takmičenjima u Americi koji nisu doneli nikakve dodatne bodove. Sezona u Americi je bila tako nameštena da ni na jednom od mitinga A i B svetske serije nije bilo skoka udalj.

Gde ste skupljali poene?

– Da bih se kvalifikovao trebalo je otići na Prvenstvo Balkana u turski Izmir, gde sam podbacio sa 7.79 i četvrtim mestom. Zatim sa 7,88 nisam ušao u finale Prvenstva Evrope u Rimu za koje se ispostavilo da je najjače do sad. Nakon toga moje šanse su već bile na 50 odsto. Odmah narednog vikenda sam otputovao u Stokholm na miting gde sam zbog loše iskalibrisanog lasera završio na 7,60. Trebalo je da skočim osam metara na uličnom mitingu u Atini i na državnom. Nisam se probližio ni na jednom. Na poslednjem takmicenju - Državnom prvenstvu sam skočio 7.64 metra.

Zašto ste odlučili da baš sada okačite sprinterice o klin?

– Znao sam da sam ostao ispod crte i jednostavno sva motivacija je nestala. Za naredne olimpijske bih imao 37 godina i jednostavno mi je sve to izgubilo smisao. Istog trenutka sam doneo zaista tešku odluku da je najbolje da završim sad kad sam zdrav i svoju energiju usmerim prema porodici i poslovnoj karijeri.

Moj sportski put je bio trnovit I bez srećnog završetka, ali kroz ovaj sport sam naučio kako da se nosim sa teškim trenucima i verujem da će mi mnogo značiti u nastavku života.