Ортаци из манастира и друштво из паба

Лига конференције је отворила врата многим клубовима живописне историје чији летописи заслужују много више од новинских редова.

Најстарији међу учесницима другог кола квалификација је шкотски Сент Мирен. Основала га је 1877. група џентлмена окупљених око локалне цркве и назвала га по оснивачу манастира и цркве у граду Пејсли. У почетку су играли крикет и рагби, али су се временом приклонили само фудбалу. И поред корена који их везују за људе крутих начела надимак клуба је - Ортаци.

Потпуно другачије корене имају Брунове свраке (Bruno`s Magpies) из Гибралтара. Клуб је основало друштво из паба на предлог 18-годишњег Енглеза Луиса Перија, почетника у пословима са некретнинама, који се у Гибралтар доселио кад су његови баба и деда купили паб Бруно. Од њих је позајмио 1.000 фунти да плати регистистрацију клуба и купи дресове, а тек потом се сетио да нема тренера и играче.

Посао тренера понудио је 30 година старијем пријатељу из паба Мику Емблетону који је са чашом пива у руци често причао како је једном водио фудбалски тим. Емблетон је прихватио уз услов о коме није хтео да преговара: клуб мора да носи име Мегпис (Свраке). Велики је навијач Њукасла, чак се хвалио како је близак пријатељ са Аланом Ширером, легендом енглеског клуба, и кад већ не може да буде тренер премијерлигаша може да води клуб који ће носити надимак његовог омиљеног Њукасла.

Пери је прихватио и клуб назвао по имену паба бабе и деде и надимку Њукасла: Брунове свраке.

Кад је већ имао име клуба и тренера, Перију су недостајали играчи и терен.

Екипу је лако сакупио. У пабу је било довољно рекреативаца спремних за авантуру. Проблем је био терен на коме тренирати. Гибралтар је имао само један стадион, па је Емблетон заказивао тренинге на плажама Шпаније до којих се стизало неколико минута вожње аутомобилом од паба.

У скромној конкуренцији Брунове свраке су одмах постале члан друге лиге играјући са себи равним рекреативцима.

Судбина друштва из паба се променила 2016. кад је Гибралтар примљен у УЕФА. Видици су се одједном променили. Са стене у Медитерану могло се и у евро-купове. 

Фудбал Гибралтара је брзо почео да се мења, а с њим и клуб из паба. Рекреативци су уступили место полупрофесионалцима из Шпаније и Енглеске, па су и резултати постајали мало по мало бољи и Свраке су се приближиле врху друге лиге.

У пролеће 2019, тада већ озбиљан 24-годишљак Пери је схватио да не може даље сам да води клуб и личну агенцију за некретнине којом је финансирао рад Сврака. Испоставило се да је спас стигао управо од клијента из агенције. Хаиг Оунђијан је био три пута шампион Велике Британије у уметничком клизању и освајач бронзане медаље на Првенству Европе 1971, али Перију то ништа није значило. За Оунђијана је знао као председника Вотфорда из времена кад је власник клуба био чувени певач Елтон Џон. Клизач је прихватио изазов у тренутку кад су Свраке освојиле другу лигу и постале члан елитног ранга.

Посао између двојице председника је јасно подељен. Оунђијан је преузео финансије, а Перију је остао фудбалски део, избор играча и тренера. Да су одличан пар показују резултати. Свраке су 2021. освојиле Лига куп Гибралтара, а прошле године предвођене тренером Нејтаном Рунијем који није у родбинској вези са славним презимењаком Вејном, уз пласман на треће место у првенству освојиле и Куп, што их је и довело у квалификације за Лигу конференције.

Пери, сада већ искусан у вођењу клуба, административни сектор је проширио функциојом директора развоја фудбала на коме је запослио Алфонса Кортиха, некадашњег фудбалера Севиље и Рајо Ваљекана, клуб је добио и јуниорске селекције, а има довољно новца да изнајмљује стадион Викторија, у власништву Фудбалског савеза Гибралтара.

За само једанаест година Брунове свраке су прешле пут од екипе рекреативаца до учесника европских купова. Само једно није промељено. После сваке утакмице тим се окупља у пабу Перијевих бабе и деде. Тако је било и после елиминације Дери ситија, а биће и после меча са Копенхагеном, без обзира на исход.