ГОСТ ЖУРНАЛА – Томасовић: Ништа не успева без визије

Кад се у светској краљици спортова спомене Никола Томасовић, прво се помисли на врхунског тренера у бацачким дисциплинама. Тројица његових такмичара освојила су пет медаља на првенствима Европе у бацању кугле у распону од 33 године (од 1982. до 2015.) по чему је јединствен код нас. Ауторитет је стекао огромним знањем доказаним у пракси. Својим пуленима је пре свега био велики пријатељ па некима и кум.

Ових дана одлучио је најуспешнији српски тренер у бацачким дисциплинама да се више не бави овим послом. О пребогатој и трофејној каријери, разлозима зашто се сад повлачи из „круга“ и много чему другом прича у интервјуу за „Журнал“.

- У Црвеној звезди сам био као јуниор неколико година. Бацао сам куглу, копље, диск, чак трчао и штафете и такмичио се у вишебоју. Био сам способан за све, а ништа посебно у једној дисциплини – сећа се почетака Никола Томасовић, који је један од ретких који се изванредно разуме у све групе дисциплина, можда баш због младалачке разноврсности.

Ко вам је био тренер?

- Тренер ми је био Александар Миленковић, што је доста значајно, јер је изузетан педагог, сјајна личност. Регрутовао је такмичаре да се баве тренерским послом. Такав је био систем, некад су се тренери стварали с колена на колено уз обавезно образовање. Данас је то сасвим другачије. У времену интернета се тренери стварају сазнањима с мреже. Врло мало се ослањају на искуство својих или старијих тренера. Немам ништа против тога, али нисам из тог филма.

Шта се показује бољим?

- Резултати су једино мерило шта је боље. Има доста дезинформација на интернету, али има и оних, који потврђују да може тако одлично да се напредује. Ацу Миленковића сам доживео и као родитеља, па сам касније својим спортистима био и друг.

Завршили сте 13. Београдску гимназију па Факултет физичке културе, а отишли са својим првим значајним пуленом Јованом Лазаревићем у Зеницу?

- Из Партизана смо отишли у Челик из Зенице, његов матични клуб. Због њега сам то учинио. Имао је он тамо људе који би нам помогли да направи резултат. Показао је већ био квалитет. Имао сам 29 година. Практично смо били вршњаци, он је годину дана млађи. Били смо две године у Зеници. Брзо сам учио. Успели смо да 1981. буде првак Балкана, што је у то време било веома значајно. Па је био 10. на светској ранг листи с 20,49. У зимском периоду био је 1982. трећи на Првенству Европе у Милану у дворани – 19,68.

Како сте то успели?

- У импровизованим условима и с великим ентузијазмом. У школској дворани направили смо сами бацалиште с мрежом. Сећам се да ме је једна жена тамо питала: „Рођен си у Београду, школовао се, а дошао овде. Зашто? Па ти ниси нормалан.“

Шта сте јој одговорили?

- Само сам се смејао, али не може другачије, ако немаш идеју, ентузијазам, визију. Ништа нема без визије. Тај пласман ме је инфицирао да тежим ка врхунским достигнућима. После је бацио 20 метара на неком митингу. Победио је Влада Милић и поставио државни рекорд 20,64. Касније га је изједначио Перић у Сремској Митровици па га је изједначио Асмир Колашинац у Линцу, а онда га је Колашинац три пута надмашио с 20,67, па 20,91 и 21,06, чиме је први код нас у затвореном простору пребацио 21 метар. То је светски рекорд за ветеране.

Вратили сте се с Лазаревићем после две године у Партизан?

- Лаза је из Централног затвора у Београду, где је био чувар, прешао на исти посао у Зеници, а потом се вратио у Београд на старо радно место. Довели смо неке млађе са собом. Чим имаш једног доброг атлетичара доћи ће ти други такав. Били су то тада: Сејад Крџалић и Иван Мустапић копљаши, Силвија Лакета, која је бацила 52,84, она је четврта на нашој листи дискашица, спринтер Младен Николић... Нису ми мање дражи они који нису освајали медаље, али ми је било битно и радовао сам се када направе свако свој максимум као Чеда Цвјетичанин копљаш, куглаши Милан Јотановић и Владимир Вићентијевић... Ко је био способан за велике медаље, он их је узео. Кад смо се вратили у Партизан 1983. Лазаревић је почео да тренира с Иваном Иванчићем.

Други ваш освајач европске медаље био је Драган Перић?

- Довео сам 1988. Драгана Перића из Тузле у Партизан. Од 1988. до 1994. поставио је рекорд у бацању кугле 1993. године 21,26 а био је 21,19 Владе Милића, па рекорд Србије у диску и данас важећи 61,94. Изједначио је рекорд у дворани 20,64, што сам споменуо. Радио је с Дмитром Марчетом после. Обновили смо сарадњу 2003, али то је већ било на силу. Освојио је 1994. године сребрну медаљу у Паризу на Првенству Европе. У том периоду на Светском првенству у Токију 1991. био је седми, па 1992. у Барселони седми, а сад званично шести због накнадне дисквалификације једног такмичара због допинга. Моји пулени били су на осам олимпијских игара, а ја с њима на пет. У Штутгарту 1993. био је Перић пети на светском првенству. На европским првенствима на отвореном је 1994. био најбољи у Хелсинкију – шести. Успешнији је на светским него на европским првенствима, што није било реално, али је тако.

Најмлађи, Асмир, постао је колекционар медаља. У Хелсинку 2012. на Првенству Европе на отвореном освојио је прво одличје, бронзано,  хицем од 20,35 метара. Тад вас је умало спљескао?

- А да, залетео се ка мени да подели радост као фудбалери кад постигну гол па се зауставио у последњем тренутку. Издржао бих некако налет тих његових 140 кила, био сам у бољој форми него сад. Ту медаљу, једину на отвореном, доживео је заиста емотивно.

Задовољан је био и са сребрном у дворани у Прагу 2016. с 20,90?

- У шестом хицу се померио с пете на другу позицију. Најмање се радовао после злата у Гетеборгу 2013, јер је могао да пребаци 21 метар. У дворани има много ометања, а он је ту осетљив и на њега утиче. Кад је ушао у круг за други хитац рекли су му да изађе због трке на 800. Бацио је 20,62, али је било скромно за њега. Остао је себи недоречен. Био је седми на Светском у Пекингу 2015. с 20,71 метар. Међу најбољима на планети нашао се и у Даегуу 2011. и у Моксви 2013. На европским има на отвореном пласмане од петог до осмог места: 2010, па 2014, затим 2016. и 2022. У Лондону 2012, је на Олимпијским играма такође с 20,71 био седми. Нису били најбољи хици технички, а до медаље му је недостајало достижних пола метра. На Светском првенству у Београду у дворани био је спреман, али је у квалификацијама бацао као 19. Са 20,64 није био лош, али ни довољно добар да уђе у финале.

Кугла је у последњих 10 година отишла значајно квалитетнија по дубини?

– Доживели смо да човек с 22,50 не узме медаљу. Ја нисам више у тој трци. Технологија тренинга, комуникације, све се унапредило и треба имати енергију. Имам 73 године. Истрошили су ме не само неуспеси, већ и успеси. Немам више енергије. Уморио сам се.

Спортисте све време стављате у први план?

- Они су главни актери. Увек се говорило да спортиста прави тренера. Тренер је карика у ланцу. Некоме се деси један спортиста, а мени више њих. Тројица су освајали велике медаље што се пре свега вреднује и памти.

Нису вам се десили, ви сте њих одабрали?

- Апсолутно. Изборио сам се да Сејад Крџалић и Драган Перић дођу у Београд. Нисам се изборио, али сам се потрудио да и Асмир не оде у Сарајево где је студирао, већ да дође овде.

Ништа од тих успеха није случајност?

- Да, имам осећај да препознам оне који могу до врхунских резултата. Кад сам довео Перића имао сам коментаре релевантних људи, да он није прави. Касније су признали да су погрешили. Исто је с Асмиром било.

Сад када бисте наишли на неког таквог, да ли бисте променили одлуку и остали у атлетици?

- Немам ни енергије ни жеље да више то радим. Управо због тога правимо овај опроштајни интервју. Да је Асмир прекинуо пре три године, прихватио понуду за примамљив државни посао, ја бих се тад повукао. По инерцији сам остао уз њега док не заврши каријеру. Оног секунда кад је било очигледно да неће ићи на Олимпијске игре у Париз и ја сам завршио. С другима с којима сам радио договорио сам се раније, конкретно с Вељком Недељковићем, који и сам улази у тренерске воде.

Постоји ли још неки разлог?

- Није небитан финансијски део. Немам никаквих примања. Добијао сам до септембра за Асмира хонорар од САС-а. Постоји правилник – нема резултата па нема ни новца. Имао бих само минус. Немам могућности да себе финансирам да радим као тренер. Не бих о тим моментима, каријеру бих да памтим по лепом. Можда о неким другим стварима напишем у књизи. Дигао сам руке поодавно, али формално је сад дошао крај.

Тема је било на претек што је нормално после једне такве каријере. Много тога није стало на ову страну новине. Можда ће у књигу, коју спомену кроз осмех Никола Томасовић. Али је занимљиво да се као у пост скриптуму јавио телефоном сат времена касније и запазио:

- Сад видим колико кондиције имам да причам о својим пуленима, а о себи не рекох ништа. Покушавали сте да ме наведете, али некако ми не иде. Тешко је човеку да прича о себи...