GOST ŽURNALA – Tomasović: Ništa ne uspeva bez vizije

Kad se u svetskoj kraljici sportova spomene Nikola Tomasović, prvo se pomisli na vrhunskog trenera u bacačkim disciplinama. Trojica njegovih takmičara osvojila su pet medalja na prvenstvima Evrope u bacanju kugle u rasponu od 33 godine (od 1982. do 2015.) po čemu je jedinstven kod nas. Autoritet je stekao ogromnim znanjem dokazanim u praksi. Svojim pulenima je pre svega bio veliki prijatelj pa nekima i kum.

Ovih dana odlučio je najuspešniji srpski trener u bacačkim disciplinama da se više ne bavi ovim poslom. O prebogatoj i trofejnoj karijeri, razlozima zašto se sad povlači iz „kruga“ i mnogo čemu drugom priča u intervjuu za „Žurnal“.

- U Crvenoj zvezdi sam bio kao junior nekoliko godina. Bacao sam kuglu, koplje, disk, čak trčao i štafete i takmičio se u višeboju. Bio sam sposoban za sve, a ništa posebno u jednoj disciplini – seća se početaka Nikola Tomasović, koji je jedan od retkih koji se izvanredno razume u sve grupe disciplina, možda baš zbog mladalačke raznovrsnosti.

Ko vam je bio trener?

- Trener mi je bio Aleksandar Milenković, što je dosta značajno, jer je izuzetan pedagog, sjajna ličnost. Regrutovao je takmičare da se bave trenerskim poslom. Takav je bio sistem, nekad su se treneri stvarali s kolena na koleno uz obavezno obrazovanje. Danas je to sasvim drugačije. U vremenu interneta se treneri stvaraju saznanjima s mreže. Vrlo malo se oslanjaju na iskustvo svojih ili starijih trenera. Nemam ništa protiv toga, ali nisam iz tog filma.

Šta se pokazuje boljim?

- Rezultati su jedino merilo šta je bolje. Ima dosta dezinformacija na internetu, ali ima i onih, koji potvrđuju da može tako odlično da se napreduje. Acu Milenkovića sam doživeo i kao roditelja, pa sam kasnije svojim sportistima bio i drug.

Završili ste 13. Beogradsku gimnaziju pa Fakultet fizičke kulture, a otišli sa svojim prvim značajnim pulenom Jovanom Lazarevićem u Zenicu?

- Iz Partizana smo otišli u Čelik iz Zenice, njegov matični klub. Zbog njega sam to učinio. Imao je on tamo ljude koji bi nam pomogli da napravi rezultat. Pokazao je već bio kvalitet. Imao sam 29 godina. Praktično smo bili vršnjaci, on je godinu dana mlađi. Bili smo dve godine u Zenici. Brzo sam učio. Uspeli smo da 1981. bude prvak Balkana, što je u to vreme bilo veoma značajno. Pa je bio 10. na svetskoj rang listi s 20,49. U zimskom periodu bio je 1982. treći na Prvenstvu Evrope u Milanu u dvorani – 19,68.

Kako ste to uspeli?

- U improvizovanim uslovima i s velikim entuzijazmom. U školskoj dvorani napravili smo sami bacalište s mrežom. Sećam se da me je jedna žena tamo pitala: „Rođen si u Beogradu, školovao se, a došao ovde. Zašto? Pa ti nisi normalan.“

Šta ste joj odgovorili?

- Samo sam se smejao, ali ne može drugačije, ako nemaš ideju, entuzijazam, viziju. Ništa nema bez vizije. Taj plasman me je inficirao da težim ka vrhunskim dostignućima. Posle je bacio 20 metara na nekom mitingu. Pobedio je Vlada Milić i postavio državni rekord 20,64. Kasnije ga je izjednačio Perić u Sremskoj Mitrovici pa ga je izjednačio Asmir Kolašinac u Lincu, a onda ga je Kolašinac tri puta nadmašio s 20,67, pa 20,91 i 21,06, čime je prvi kod nas u zatvorenom prostoru prebacio 21 metar. To je svetski rekord za veterane.

Vratili ste se s Lazarevićem posle dve godine u Partizan?

- Laza je iz Centralnog zatvora u Beogradu, gde je bio čuvar, prešao na isti posao u Zenici, a potom se vratio u Beograd na staro radno mesto. Doveli smo neke mlađe sa sobom. Čim imaš jednog dobrog atletičara doći će ti drugi takav. Bili su to tada: Sejad Krdžalić i Ivan Mustapić kopljaši, Silvija Laketa, koja je bacila 52,84, ona je četvrta na našoj listi diskašica, sprinter Mladen Nikolić... Nisu mi manje draži oni koji nisu osvajali medalje, ali mi je bilo bitno i radovao sam se kada naprave svako svoj maksimum kao Čeda Cvjetičanin kopljaš, kuglaši Milan Jotanović i Vladimir Vićentijević... Ko je bio sposoban za velike medalje, on ih je uzeo. Kad smo se vratili u Partizan 1983. Lazarević je počeo da trenira s Ivanom Ivančićem.

Drugi vaš osvajač evropske medalje bio je Dragan Perić?

- Doveo sam 1988. Dragana Perića iz Tuzle u Partizan. Od 1988. do 1994. postavio je rekord u bacanju kugle 1993. godine 21,26 a bio je 21,19 Vlade Milića, pa rekord Srbije u disku i danas važeći 61,94. Izjednačio je rekord u dvorani 20,64, što sam spomenuo. Radio je s Dmitrom Marčetom posle. Obnovili smo saradnju 2003, ali to je već bilo na silu. Osvojio je 1994. godine srebrnu medalju u Parizu na Prvenstvu Evrope. U tom periodu na Svetskom prvenstvu u Tokiju 1991. bio je sedmi, pa 1992. u Barseloni sedmi, a sad zvanično šesti zbog naknadne diskvalifikacije jednog takmičara zbog dopinga. Moji puleni bili su na osam olimpijskih igara, a ja s njima na pet. U Štutgartu 1993. bio je Perić peti na svetskom prvenstvu. Na evropskim prvenstvima na otvorenom je 1994. bio najbolji u Helsinkiju – šesti. Uspešniji je na svetskim nego na evropskim prvenstvima, što nije bilo realno, ali je tako.

Najmlađi, Asmir, postao je kolekcionar medalja. U Helsinku 2012. na Prvenstvu Evrope na otvorenom osvojio je prvo odličje, bronzano,  hicem od 20,35 metara. Tad vas je umalo spljeskao?

- A da, zaleteo se ka meni da podeli radost kao fudbaleri kad postignu gol pa se zaustavio u poslednjem trenutku. Izdržao bih nekako nalet tih njegovih 140 kila, bio sam u boljoj formi nego sad. Tu medalju, jedinu na otvorenom, doživeo je zaista emotivno.

Zadovoljan je bio i sa srebrnom u dvorani u Pragu 2016. s 20,90?

- U šestom hicu se pomerio s pete na drugu poziciju. Najmanje se radovao posle zlata u Geteborgu 2013, jer je mogao da prebaci 21 metar. U dvorani ima mnogo ometanja, a on je tu osetljiv i na njega utiče. Kad je ušao u krug za drugi hitac rekli su mu da izađe zbog trke na 800. Bacio je 20,62, ali je bilo skromno za njega. Ostao je sebi nedorečen. Bio je sedmi na Svetskom u Pekingu 2015. s 20,71 metar. Među najboljima na planeti našao se i u Daeguu 2011. i u Moksvi 2013. Na evropskim ima na otvorenom plasmane od petog do osmog mesta: 2010, pa 2014, zatim 2016. i 2022. U Londonu 2012, je na Olimpijskim igrama takođe s 20,71 bio sedmi. Nisu bili najbolji hici tehnički, a do medalje mu je nedostajalo dostižnih pola metra. Na Svetskom prvenstvu u Beogradu u dvorani bio je spreman, ali je u kvalifikacijama bacao kao 19. Sa 20,64 nije bio loš, ali ni dovoljno dobar da uđe u finale.

Kugla je u poslednjih 10 godina otišla značajno kvalitetnija po dubini?

– Doživeli smo da čovek s 22,50 ne uzme medalju. Ja nisam više u toj trci. Tehnologija treninga, komunikacije, sve se unapredilo i treba imati energiju. Imam 73 godine. Istrošili su me ne samo neuspesi, već i uspesi. Nemam više energije. Umorio sam se.

Sportiste sve vreme stavljate u prvi plan?

- Oni su glavni akteri. Uvek se govorilo da sportista pravi trenera. Trener je karika u lancu. Nekome se desi jedan sportista, a meni više njih. Trojica su osvajali velike medalje što se pre svega vrednuje i pamti.

Nisu vam se desili, vi ste njih odabrali?

- Apsolutno. Izborio sam se da Sejad Krdžalić i Dragan Perić dođu u Beograd. Nisam se izborio, ali sam se potrudio da i Asmir ne ode u Sarajevo gde je studirao, već da dođe ovde.

Ništa od tih uspeha nije slučajnost?

- Da, imam osećaj da prepoznam one koji mogu do vrhunskih rezultata. Kad sam doveo Perića imao sam komentare relevantnih ljudi, da on nije pravi. Kasnije su priznali da su pogrešili. Isto je s Asmirom bilo.

Sad kada biste naišli na nekog takvog, da li biste promenili odluku i ostali u atletici?

- Nemam ni energije ni želje da više to radim. Upravo zbog toga pravimo ovaj oproštajni intervju. Da je Asmir prekinuo pre tri godine, prihvatio ponudu za primamljiv državni posao, ja bih se tad povukao. Po inerciji sam ostao uz njega dok ne završi karijeru. Onog sekunda kad je bilo očigledno da neće ići na Olimpijske igre u Pariz i ja sam završio. S drugima s kojima sam radio dogovorio sam se ranije, konkretno s Veljkom Nedeljkovićem, koji i sam ulazi u trenerske vode.

Postoji li još neki razlog?

- Nije nebitan finansijski deo. Nemam nikakvih primanja. Dobijao sam do septembra za Asmira honorar od SAS-a. Postoji pravilnik – nema rezultata pa nema ni novca. Imao bih samo minus. Nemam mogućnosti da sebe finansiram da radim kao trener. Ne bih o tim momentima, karijeru bih da pamtim po lepom. Možda o nekim drugim stvarima napišem u knjizi. Digao sam ruke poodavno, ali formalno je sad došao kraj.

Tema je bilo na pretek što je normalno posle jedne takve karijere. Mnogo toga nije stalo na ovu stranu novine. Možda će u knjigu, koju spomenu kroz osmeh Nikola Tomasović. Ali je zanimljivo da se kao u post skriptumu javio telefonom sat vremena kasnije i zapazio:

- Sad vidim koliko kondicije imam da pričam o svojim pulenima, a o sebi ne rekoh ništa. Pokušavali ste da me navedete, ali nekako mi ne ide. Teško je čoveku da priča o sebi...