Дрим тим симбол непобедивости

Пламен упаљен у древној постојбини ОИ – Олимпији, потом пренет у Барселону 1992, означио је почетак 25. Олимпијских игара, али и зачеће апсолутне доминације у кошаркашком екосистему од стране америчког Дрим тима. Утицај на спорт Џордана, Меџика и другова је немерљив, глобализација „игре под обручима” се изучава и у потоњим временима. Да ли је најбоља селекција у историји или најпознатија, зависи од перцепције посматрача, међутим, виђено у Шпанији је до данашњег дана непревазиђено.

Почетна тачка у формирању јединственог колектива састављеног од НБА звезда је пораз САД од Совјетског Савеза у полуфиналном сусрету ОИ. Америчким играчима, из најбоље лиге на свету, није било дозвољено да партиципирају на Играма, већ су ту част имале млађе колеге с колеџа. Фијаско на сусрету са „вечним супарником” покренуо је лавину размишљања и притисак комесара Дејвида Штерна на генералног секретара ФИБА Борислава Станковића. Циљ је био дозволити највећим звездама „преко баре” учешће, што је и учињено на специјалном конгресу у Минхену 1989.

Озбиљан приступ и високе намере потврђене су формирањем комитета, две године пре званичног почетка такмичења. Вођен је од стране Чарлса Њутона – директора Универзитета Кентаки. Првих десет чланова екипе представљено је америчким начином, емисијом на НБЦ телевизији објављивањем једног по једног играча, унапред смишљено формулисаним редоследом: Меџик Џонсон, Чарлс Баркли, Карл Мелоун, Џон Стоктон, Патрик Јуинг, Дејвид Робинсон, Лери Бирд, Крис Малин, Скоти Пипен и, за крај, Мајкл Џордан. 

Од поменутих асова, Лери Бирд и Мајкл Џордан нису били сигурни да ли ће прихватити место у тиму, док се Меџик Џонсон вратио из превремене пензије проузроковане инфекцијом ХИВ-а, после чега је изјавио да позив значи „својеврсно спашавање живота”. Најстарији појединац у екипи Бирд, услед проблема с леђима, иницијално се размишљао око учешћа, али преко 20 позива Џонсона убедила су ведету Бостона да отпутује у Шпанију лета 1992. Једно слободно место било је резервисано за играча с колеџа (поштовање традиције), док је друго припало Клајду Дрекслеру. Кристијану Летнеру је изабран да представља НЦАА младиће преко, тада голобрадог дечака, Шакила О Нила. Тим је био комплетан и форма се могла брусити.

Чудна, али занимљива чињеница јесте да се Дрим тим прво морао квалификовати за Олимпијске игре. Турнир је одржан у Портланду, селекција САД је први званичан меч одиграла против Кубе и славила убедљиво 136:57. Кратак и темељан опис сусрета саопштио је тренер Карибљана Мигел Гомез: „Не можеш покрити сунце прстима”. Даљи ток такмичења није понудио неизвесност, у финалу је савладана Венецуела 127:80.

Успутна станица ка олимпијском трону био је Монако – тренажни центар Американаца. Припреме су трајале мање од недељу дана, главни фокус Дрим тима биле су коцкарнице и вечере с члановима племићких породица. Јединственост се показивала у сваком моменту, па и при избору смештаја. Олимпијско село било је „тесно” за звезде тог калибра, хотел „Амбасадор” достојан. Резервисано је било 80, од укупно 98 соба, навијачи нису смели да улазе у луксузни објекат.

- Као да сте спојили Елвиса и Битлсе – рекао је Чак Дејли, тренер САД, при доласку у Барселону.

Моћ НБА играча на ОИ прва је осетила селекција Анголе, на велику жалост Африканаца - 116:48.

- Не знам ништа о Анголи, али сам сигуран да су у невољи – рекао је Баркли, који је можда спречио још већу катастрофу. При серији од 31:0 Чарлс је направио намеран фаул омогућивши противницима да постигну први поен, са линије слободних бацања.

На следећем сусрету дочекала их је Хрватска предвођена будућим колегом Џордана и Пипена из Булса - Тонијем Кукочем. Иако су љубитељи на трибинама били лишени резултатске неизвесности, варнице на паркету су постојале. Тони је ставио параф на уговор са Чикагом, вишемилионски, а Пипенова зарада није била издашна и у складу са реномеом. Скоти је скроз зауставио Хрвата, услед личног доказивања, дозволивши му да постигне само четири поена.

Репрезентација САД до краја првенства неумољиво је корачала ка финалу, дуели са осталим репрезентацијама завршавали су се много већом разликом него са Ватренима. Последња препрека ка злату опет је била земља са Балкана, сусрет се могао назвати компетитивним макар у првој четвртини. Успели су Рађа, Петровић и екипа чак и да поведу (25:23), али наде су биле кратког даха. Дрим тим је славио са 32 поена предности, за ново злато и почетак сурове доминације.

Више од три деценије касније национална селекција Србије покушаће да оствари историјски резултат и победи, ко зна који по реду, „Дрим тим”. Изабраници Светислава Пешића сутра излазе на мегдан „аждајама”, али ситуација је далеко од безнадежне. Орлови у табору имају најбољег играча на планети Николу Јокића, непрестано патриотски мотивисаног Богдана Богдановића, класног европског центра Николу Милутинова, селектора Пешића који поседује „рецепт”, као и најважнији елемент – прилику. Те давне 1992. нису је имали.