Drim tim simbol nepobedivosti

Plamen upaljen u drevnoj postojbini OI – Olimpiji, potom prenet u Barselonu 1992, označio je početak 25. Olimpijskih igara, ali i začeće apsolutne dominacije u košarkaškom ekosistemu od strane američkog Drim tima. Uticaj na sport Džordana, Medžika i drugova je nemerljiv, globalizacija „igre pod obručima” se izučava i u potonjim vremenima. Da li je najbolja selekcija u istoriji ili najpoznatija, zavisi od percepcije posmatrača, međutim, viđeno u Španiji je do današnjeg dana neprevaziđeno.

Početna tačka u formiranju jedinstvenog kolektiva sastavljenog od NBA zvezda je poraz SAD od Sovjetskog Saveza u polufinalnom susretu OI. Američkim igračima, iz najbolje lige na svetu, nije bilo dozvoljeno da participiraju na Igrama, već su tu čast imale mlađe kolege s koledža. Fijasko na susretu sa „večnim suparnikom” pokrenuo je lavinu razmišljanja i pritisak komesara Dejvida Šterna na generalnog sekretara FIBA Borislava Stankovića. Cilj je bio dozvoliti najvećim zvezdama „preko bare” učešće, što je i učinjeno na specijalnom kongresu u Minhenu 1989.

Ozbiljan pristup i visoke namere potvrđene su formiranjem komiteta, dve godine pre zvaničnog početka takmičenja. Vođen je od strane Čarlsa Njutona – direktora Univerziteta Kentaki. Prvih deset članova ekipe predstavljeno je američkim načinom, emisijom na NBC televiziji objavljivanjem jednog po jednog igrača, unapred smišljeno formulisanim redosledom: Medžik Džonson, Čarls Barkli, Karl Meloun, Džon Stokton, Patrik Juing, Dejvid Robinson, Leri Bird, Kris Malin, Skoti Pipen i, za kraj, Majkl Džordan. 

Od pomenutih asova, Leri Bird i Majkl Džordan nisu bili sigurni da li će prihvatiti mesto u timu, dok se Medžik Džonson vratio iz prevremene penzije prouzrokovane infekcijom HIV-a, posle čega je izjavio da poziv znači „svojevrsno spašavanje života”. Najstariji pojedinac u ekipi Bird, usled problema s leđima, inicijalno se razmišljao oko učešća, ali preko 20 poziva Džonsona ubedila su vedetu Bostona da otputuje u Španiju leta 1992. Jedno slobodno mesto bilo je rezervisano za igrača s koledža (poštovanje tradicije), dok je drugo pripalo Klajdu Dreksleru. Kristijanu Letneru je izabran da predstavlja NCAA mladiće preko, tada golobradog dečaka, Šakila O Nila. Tim je bio kompletan i forma se mogla brusiti.

Čudna, ali zanimljiva činjenica jeste da se Drim tim prvo morao kvalifikovati za Olimpijske igre. Turnir je održan u Portlandu, selekcija SAD je prvi zvaničan meč odigrala protiv Kube i slavila ubedljivo 136:57. Kratak i temeljan opis susreta saopštio je trener Karibljana Migel Gomez: „Ne možeš pokriti sunce prstima”. Dalji tok takmičenja nije ponudio neizvesnost, u finalu je savladana Venecuela 127:80.

Usputna stanica ka olimpijskom tronu bio je Monako – trenažni centar Amerikanaca. Pripreme su trajale manje od nedelju dana, glavni fokus Drim tima bile su kockarnice i večere s članovima plemićkih porodica. Jedinstvenost se pokazivala u svakom momentu, pa i pri izboru smeštaja. Olimpijsko selo bilo je „tesno” za zvezde tog kalibra, hotel „Ambasador” dostojan. Rezervisano je bilo 80, od ukupno 98 soba, navijači nisu smeli da ulaze u luksuzni objekat.

- Kao da ste spojili Elvisa i Bitlse – rekao je Čak Dejli, trener SAD, pri dolasku u Barselonu.

Moć NBA igrača na OI prva je osetila selekcija Angole, na veliku žalost Afrikanaca - 116:48.

- Ne znam ništa o Angoli, ali sam siguran da su u nevolji – rekao je Barkli, koji je možda sprečio još veću katastrofu. Pri seriji od 31:0 Čarls je napravio nameran faul omogućivši protivnicima da postignu prvi poen, sa linije slobodnih bacanja.

Na sledećem susretu dočekala ih je Hrvatska predvođena budućim kolegom Džordana i Pipena iz Bulsa - Tonijem Kukočem. Iako su ljubitelji na tribinama bili lišeni rezultatske neizvesnosti, varnice na parketu su postojale. Toni je stavio paraf na ugovor sa Čikagom, višemilionski, a Pipenova zarada nije bila izdašna i u skladu sa renomeom. Skoti je skroz zaustavio Hrvata, usled ličnog dokazivanja, dozvolivši mu da postigne samo četiri poena.

Reprezentacija SAD do kraja prvenstva neumoljivo je koračala ka finalu, dueli sa ostalim reprezentacijama završavali su se mnogo većom razlikom nego sa Vatrenima. Poslednja prepreka ka zlatu opet je bila zemlja sa Balkana, susret se mogao nazvati kompetitivnim makar u prvoj četvrtini. Uspeli su Rađa, Petrović i ekipa čak i da povedu (25:23), ali nade su bile kratkog daha. Drim tim je slavio sa 32 poena prednosti, za novo zlato i početak surove dominacije.

Više od tri decenije kasnije nacionalna selekcija Srbije pokušaće da ostvari istorijski rezultat i pobedi, ko zna koji po redu, „Drim tim”. Izabranici Svetislava Pešića sutra izlaze na megdan „aždajama”, ali situacija je daleko od beznadežne. Orlovi u taboru imaju najboljeg igrača na planeti Nikolu Jokića, neprestano patriotski motivisanog Bogdana Bogdanovića, klasnog evropskog centra Nikolu Milutinova, selektora Pešića koji poseduje „recept”, kao i najvažniji element – priliku. Te davne 1992. nisu je imali.