Спектакл само за ТВ гледаоце

Кад слетите у Париз, већ на самом аеродрому схватате да сте дошли у једну велику и организовану земљу. У авиону су били наши ватерполисти и морам да признам да сам био изненађен са којим оптимизмом долазе на Игре. То је очигледно онај хук прошле генерације који је усађен и у све будуће генерације ватерполиста – „увек ићи на победу“.

Дочек на аеродрому је био изванредно организован тако да је цела екипа у року од десет минута прошла царинску и пасошку контролу, једино што је аеродром “мали” па морате да шипчите да би дошли до тих служби.

Париз је град светлости, величанствен у сваком погледу, са архиктектуром која плени јер све зграде су у истом стилу, одишу једноставношћу али то им у исто време даје посебну драж и лепоту. Широке улице са дрворедима заиста дају овом граду посебну драж. И кад дођете до авеније Фос у даљини видите једну од највећих атракција - монументалну Тријумфалну капију. Још много тога може да се прича о Паризу, али други пут...

Отварање игара? Утисак барем с моје стране на прву лопту - нерешено!! Очигледно да су домаћини уложили огроман напор и средства да све прође у најбољем реду и са најбољом намером да се Француска прикаже у најбољем светлу. Кореографија, извођачи, све је то било на врхунском нивоу, светлећи ефекти изванредни и необични, Ајфелова кула са свим ефектима празник за очи. Али!!!

По мом скромном мишљењу цела радња представе је организована на огромном простору од цркве Нотрдам па до Ајфелове куле тако да гледаоци на трибинама нису могли да имају пун доживљај сем гледаоца поред малих екрана. С друге стране киша која је падала скоро све време, умањила је у великој мери утисак лепоте и ефеката, иако су се извођачи понашали као да је најлепше време и свака им част на томе.

Ово моје јављање је урађено је иначе под малом „присилом” главног уредника Зорана. Покушао сам да се извучем објашњавајући да од гимназијских дана нисам писао саставе овакве садржине јер се нисам определио да идем у књижевнике већ у друге сфере... Није вредело...

За први пут од мене – толико, а морам да признам, док сам ово писао, сетио сам неких својих писмених задатака из „српског“.