Spektakl samo za TV gledaoce

Kad sletite u Pariz, već na samom aerodromu shvatate da ste došli u jednu veliku i organizovanu zemlju. U avionu su bili naši vaterpolisti i moram da priznam da sam bio iznenađen sa kojim optimizmom dolaze na Igre. To je očigledno onaj huk prošle generacije koji je usađen i u sve buduće generacije vaterpolista – „uvek ići na pobedu“.

Doček na aerodromu je bio izvanredno organizovan tako da je cela ekipa u roku od deset minuta prošla carinsku i pasošku kontrolu, jedino što je aerodrom “mali” pa morate da šipčite da bi došli do tih službi.

Pariz je grad svetlosti, veličanstven u svakom pogledu, sa arhiktekturom koja pleni jer sve zgrade su u istom stilu, odišu jednostavnošću ali to im u isto vreme daje posebnu draž i lepotu. Široke ulice sa drvoredima zaista daju ovom gradu posebnu draž. I kad dođete do avenije Fos u daljini vidite jednu od najvećih atrakcija - monumentalnu Trijumfalnu kapiju. Još mnogo toga može da se priča o Parizu, ali drugi put...

Otvaranje igara? Utisak barem s moje strane na prvu loptu - nerešeno!! Očigledno da su domaćini uložili ogroman napor i sredstva da sve prođe u najboljem redu i sa najboljom namerom da se Francuska prikaže u najboljem svetlu. Koreografija, izvođači, sve je to bilo na vrhunskom nivou, svetleći efekti izvanredni i neobični, Ajfelova kula sa svim efektima praznik za oči. Ali!!!

Po mom skromnom mišljenju cela radnja predstave je organizovana na ogromnom prostoru od crkve Notrdam pa do Ajfelove kule tako da gledaoci na tribinama nisu mogli da imaju pun doživljaj sem gledaoca pored malih ekrana. S druge strane kiša koja je padala skoro sve vreme, umanjila je u velikoj meri utisak lepote i efekata, iako su se izvođači ponašali kao da je najlepše vreme i svaka im čast na tome.

Ovo moje javljanje je urađeno je inače pod malom „prisilom” glavnog urednika Zorana. Pokušao sam da se izvučem objašnjavajući da od gimnazijskih dana nisam pisao sastave ovakve sadržine jer se nisam opredelio da idem u književnike već u druge sfere... Nije vredelo...

Za prvi put od mene – toliko, a moram da priznam, dok sam ovo pisao, setio sam nekih svojih pismenih zadataka iz „srpskog“.