Олимпијска шампионка у стрељаштву Зорана Аруновић допутовала је у Београд и поручила да је заједно са Дамиром Микецом стигла до злата у миксу јер су тим који се ослањао једно на друго.
Микец је остао у Паризу да још "мало" пружи подршку српским спортистима.
- Нисмо попустили када смо губили 10:2 у финалу. Оно што описује Дамира и мене је класа и константна потреба да будемо бољи. Знали смо да смо се ослонили једно на друго. Онда када он није био добар, ја сам преузимала улогу и обрнуто. Ја сам нас довела у егал, а он је задао коначан ударац. Е, тако треба да изгледа олимпијско финале, последњи хитац је одлучио. Памтићу ову медаљу до краја живота - емотивно је испричала Аруновић на конференцији за медије.
На аеродрому је дочекала породица, мајку је загрлила и рекла:
- Ћерка ти је освојила све.
- У авиону сам била сама, после дуго времена и био је емотиван лет од Париза до Београда. Салветом сам брисала сузе.
Затим се посебно захвалила тренеру и сестри Јелени, као и психологу Ђорђу Ћурчићу.
- Иза сваког спортиста стоји неко, иза мене Јелена, свака медаља је њена. Иза Дамира његов тренер и брат Горан. Ако може аплауз за Јелену и Горана, људе поред мене. Спортисти добијају много аплауза, они не. Када год имам прилику гледам да они увек добију неке заслуге поред мене. Кад год се баци фокус на спортисту, увек треба имати у виду да иза њега стоје људи као што је Јелена поред мене и Горан за Дамира. Ако мислите да је било лако, није. Било је ментално захтевно. Толико дуго јурим медаљу, било је тешко не препустити се томе.
Описала је почетак тог златног јутра...
- Била је то једна топла ноћ без климе, али више једна емоција коју је било неопходно неутралисати како би могли да наступимо. Спавала сам од пола један до четири ујутру, више нисам могла. Укључила сам телефон, послала сам поруку сестри и заједно смо шетале по селу у пет ујутру у пиџамама. Гледали смо да се спремимо да у 9:30 будемо будни, разбуђени, на максимуму. Успели смо.
Тријумф...
- Победа никако није била рутинска. Била је то јако неизвесна борба. Ми смо се у сваком тренутку ослањали једно на друго, нисмо се препуштали. Оно што генерише мене и њега је - класа. И константна потреба да будемо бољи и победимо. Када ја нисам била довољно добра, он је преузимао лидерску улогу и обрнуто. Нашла сам начин да нас доведем у егал, он је нашао начин за последњи хитац и могу да кажем да су Зорана Аруновић и Дамир Микец олимпијски шампиони.
МИ КОРИСТИМО И ТУ ФАМОЗНУ ЧЕГРТАЉКУ
Дистракција. Све су брат и сестра олимпијских шампиона, њихови тренери, унапред предвидели како у Француској не би било грешке.
- Не можете да направите тензију. Морате да смислите ометајуће факторе. Они их ометају и чине отпорнима на то што се дешава на такмичењима, сигнали, музика, дистракције, ту је и тај звучни сигнал који пресеца ток мисли, који је битан код технике, често га користимо. Турци су користили сличну тактику, њих да охрабре, а ми да наступамо под таквим околностима. Ми користимо и ту фамозну чегртаљку, имали смо тренинге у Кошутњаку, где смо директорки рекли да се не секира, јер ће бити музика, нису силазили јер је било хаотично, али смо знали да ће тако да буде на Играма. Ту је кључ појединих успеха – навела је Јелена.
Тајм аут у финалу, шта је сестра рекла...
- Нисам приметила да смо ми изгубили неке поене, толико сам била фокусирана на оно што ја радим, да нисам видела да су они добили те кругове за 0,1. Не сећам се ничега шта ми је рекла на тајм ауту, само сам по интернету видела неке мимове. Само сам рекла да не могу да смирим тај пиштољ.
Притисак?
- Да ли је кокетирало са срчаним ударом? Да ли сам ја кокетирала? Далеко, али да је потрајало било би ближе. Да ли бих променила нешто, једино да буде лагодније, али нема веће дражи до да се победи са 16:14. Ово је сјајан приказ нашег спорта, како треба да изгледа финале. Ми смо губили, могли смо да се предамо и нисмо, па смо стигли, па опет губили, па имали меч поен и опет се нисмо предали. Осим ове медаље треба да се добије медаља за отпорност. Да ли бих нешто променила? Неку другу медаљу можда не бих много памтила.
У појединачној конкуренцији се нисте нашли на победничком постољу.
Колико је то отежавајући фактор пред микс и то сазнање да сте једну прилику пропустили?
- Овај олимпијски турнир је био прилично захтеван. То је било прво разочарење због неуласка у финале. Дамир је први ушао у финале, знам да је било разочарање што није узео медаљу. Колико желите да се предате емоцијама, знате да не смете да се предате. Онда радите, радите, губите, враћате се, па победите, на крају се томе препустите томе када све крене, окренула сам се Дамиру и рекла све, мислим кад смо пали ту да је ту све стало што смо чували у дугом периоду. Ја не знам да ли је он мене чуо уопште.
И шта сада после злата?
- Ја сам сада све освојила! Првакиња света, Европе, олимпијска шампионка, светска рекордерка. Могу да кажем да је то то. Не да ћу се пензионисати, али ја сам сада мирна.
Њена сестра и тренер Јелена такође није крила емоције.
- Цела година је подређена Играма, идете на такмичење, знате да вам то недостаје. Радили смо као да ће да се деси, увек су веће шансе да не успете, него да успете. Ниво перформанси је био обећавајући, а заузимала је прво место на ранг листи пре одласка. Сваки тренер зна када почне сумња, преиспитивања, увек смо били заједно, стисли се као тим, заједно радили и успели да у микс тимовима освојимо дуго очекивану, златну медаљу - истакла је Јелена Аруновић.
Зорана је на крају нагласила:
- Ако смо бар једно дете мотивисали да се бави спортом, не мора стрељаштвом, онда могу да кажем да ова медаља има праву вредност
И Јелена је нешто подвукла:
- Срећу не признајем, али је сада Фортуна била на нашој страни.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
