Светска првакиња у скоку удаљ, Ивана Шпановић, кренула је јуче с тренером Гораном Обрадовићем на своје пете олимпијске игре. Свако од ових такмичења има своју причу и свака је другачија. Од дебија у Пекингу 2008. кад је била јуниорка, преко бронзане медаље у Рију, једине у српској женској атлетици до данас. Ово најновије има посебан, читаоцима „Журнала“ добро познат увод. Толико је посебан да смо и на разговор с најбољом српском спортисткињом чекали данима.
– Ево, завршили смо у суботу последњи тренинг пред пут у Париз и сад могу да се јавим, јер је мало специфичнија ситуација – прокоментарисала је јуче пре подне уз осмех Ивана Шпановић.
Само ви знате у каквом психо-физичком стању дочекујете ово такмичење после свега?
– Неке ствари су познате. Имам 34 године и бићу најстарија даљашица у Паризу. Ово су ми последње Олимпијске игре. Сама та чињеница има посебну ноту с којом се емотивно први пут суочавам. Изузетно сам расположена и срећна, колико могу да будем због тога.
Значи ли то да су успешно преброђени преломни тренуци пред којима сте се нашли у последње време?
– На крају смо тимски успели да се договоримо и направимо озбиљан искорак у припреми за ово такмичење. Нико ме није натерао на овакав корак, али сам ја њих натерала. Неке ствари морамо да оставимо по страни колико год нам је то тешко било да не будемо превише пристрасни и да оставимо емоције да буду само емоције и да се максимално фокусирамо на рад с оним чиме располажемо.
Како се осећате?
– Ја се тренутно осећам добро. Успели смо терапијама и инјекцијама да бол држимо под контролом како бих могла да се последњих неколико недеља фокусирам на тренинг и техничке ствари које су битне. Све док није освојена златна медаља с Олимпијских игара борићу се докле год сам у прилици да то остварим. То је апсолутно нешто о чему маштам целог свој живота и то ће ми до краја остати жеља. Једино с чиме не бих могла да се помирим јесте да сам одустала и да страх од потпуне руптуре мишића и тетиве буду разлог да одустанем од тога.
Мислили смо пре свега на физички аспект, јер је позната ваша врхунска борбеност и непоколебљива жеља за успехом?
– Физички се осећам добро. Ослањам се на искуство дуго више од 20 година. То је нешто што ћу максимално искористити и чиме ћу се користити током Игара.
Неки моменти окренули су се против вас?
– Ја сам неко ко, када је све против мене, кад се чини да немам никакве шансе, некако увек наместим тако да управо те прилике раде за мене.
Шта прогнозирате?
– Не бих ништа да најављујем, јер је цела ова година веома специфична.
А без прогнозе како гледате на предстојеће такмичење?
– Имам 1.000 разлога да од садашњег одласка па до краја живота будем поносна на себе и срећна због тога. Такмичићу се с осмехом и свом енергијом коју добијам од свих људи. Тимски смо успели свашта да немогуће претворимо у могуће. Чврсто држим до тога да верујем својим инстинктима, да верујем у све оно што знам и имам у себи и да то искористим. Ово је, на крају крајева, само још једно такмичење од многих где се ја сама са собом борим.
Опет је, дакле, све до вас, за конкуренцију да не питамо?
– Док ми је тело здраво и док осећам да сам дала свој максимум и да сам то остварила на онај начин на који сам замислила, бићу презадовољна. Радујем се јако и то је то. Боже здравља да ову своју атлетску причу завршим у Паризу 8. августа на најбољи могући начин.
Квалификације су сутра у 11.15 часова, а финале 8. августа од 20.00.
ДОЂЕ МИ ДА ИСКОЧИМ ИЗ КОЖЕ
Кажете да су вам ово последње Олимпијске игре?
– Само та чињеница да идем последњи пут на Олимпијске игре и да ћу се последњи пут такмичити под олимпијским небом... дође ми да сад искочим из коже, а камоли тамо на такмичењу .
ОБРАДОВИЋ: ЦИЉ ЈЕ НА ОЛИМПУ
Тренер Горан Обрадовић констатује:
– Амбиције никад нисмо скривали, па нећемо ни сад. Кренули смо на овај пут и свима је јасно да је циљ врх победничког постоља. Питамо се и ми, али и наши противници, па ћемо видети како то изгледа на лицу места после квалификација.
Кога издвајате од конкуренткиња?
– Првакињу Европе и бранитељку олимпијског злата, Немицу Малајку Михамбо, која је победила на Првенству Европе у Риму са 7,22 метра. Друга је Американка Тара Дејвис Вудхол, светска првакиња у дворани, која је надмашила у 2024. већ 7.18 метара. Њих две и Ивана бориће се за највиши пласман.
КРЕНУЛИ ПРИНЦИПОМ – СВЕ ИЛИ НИШТА
Од 17. септембра, кад је у Јуџину (држава Орегон), пети пут победила у апсолутном пласману Дијамантске лиге, направила је Ивана дугачку паузу на такмичењима. Пропустила је да брани титуле, најпре на Светском првенству у дворани у Глазгову (Шкотска) од 1. до 3. марта, па затим и на Шампионату Европе на отвореним борилиштима у Риму (Италија) од 7. до 12. јуна.
– У принципу Челету (надимак тренера Горана Обрадовића прим. аут.) и мени нису били приоритети ни зима ни лето. Све су то требала да нам буду припремна такмичења за Олимпијске игре у Паризу – рекла је у ексклузивном интервјуу за „Журнал“ 31. маја најбоља српска спортисткиња, најављујући да неће учествовати у Вечном граду.
Објаснила је конкретно зашто је пропустила споменуте догађаје:
– Целе прошле године мучила сам муку с боловима и тетивом, с обзиром да сам скакала повређена.
Успела је и тако да дође до светског злата у Будимпешти (Мађарска) најбољим резултатом сезоне на планети од 7,14 метара. Потом је у Јуџину остварила споменути подвиг. И од тада се није такмичила.
Појавила се најпре на митингу Дијамантске лиге у Паризу и скочила скромних 6,17 м. Потом је 14. јула у Лињану (Италија) после прве серије на 6,29 м у првој серији прекинула такмичење, јер је осетила бол у Ахиловој тетиви. „Журналова“ вест громко је одјекнула на више од 100 сајтова у Србији и иностранству.
– То је десна нога, није одразна. То је од нагуравања у претпоследњем кораку, он је нешто дужи, због чега се оваква повреда чешће дешава на тој нози – објаснио је тренер Горан Обрадовић.
Од 16. до 31. јула били су на припремама у Ријетију.
– Тамо је цео наш медицински тим. Тренираћемо уз њихову контролу – додао је најтрофејнији српски атлетски тренер.
У почетку је било јаких стрепњи како ће болно место издржати напоре (Ахилова тетива је најмање прокрвљен део тела и прави велике проблеме кад је повређена). Одлучили су се за принцип – све или ништа. Пробали и успели да раде максималним интензитетом као да се ништа није догодило. Тетива и задња ложа су издржале напоре.
Последњих неколико тренинга одрадили су код куће и јуче кренули у Париз.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
