Меч живота

Било је много мечева и финала у којима је Новак Ђоковић играо за највеће трофеје у тенису и то против највећих ривала. Много је мечева у којима је важио за фаворита, па је губио, као на пример против Данила Медведева у финалу Ју-Ес опена 2021. Било је и оних у којима, према претпоставкама није био близу трона, па је проналазио пут до победе, као на пример против Роџера Федерера у финалу Вимблдона 2019.

После финала Олимпијских игара на париској шљаци у недељи нема дилеме да само један меч може да однесе статус – меч живота Ђоковића. То је управо тај окршај против 16 година млађег ривала Карлоса Алкараса, који му је донео златну медаљу на највећој спортској смотри.  

Све што је знао, умео и могао показао је и урадио у финалном мегдану на црвеној прашини Филип Шатријеа. 

Може се рећи да је најбољи тенисер свих времена целу сезону подредио последњем мечу на највећој спортској смотри у Француској.

Откад је почела такмичарска година изгледало је као да није суђено да најбољи у игри са лоптицом и рекетом коначно освоји тај једини трофеј који му стално измиче. Било је јасно да у сезону у којој је напунио 37 година у Париз дође са идејом и мислима сад, или никад за олимпијско злато.

Огрнут српском заставом, са најсјајнијим одличјем око врата рекао је:

- Желим да учествујем на Играма у Лос Анђелесу.

Елем, ова сезоне је по свему чудна. Прво, све је почело наопако, далеко од Новакових очекивања и планова. Први пут у каријери је у полуфиналу поражен у свом „дневном боравку“, на Аустралијском опену, где је освојио 10 трофеја и никад није изгубио у финалу. Притом, добио је лекцију од младог момка који обећава да ће једног дана наставити наслеђе велике тројке – Јаника Синера.

Видно незадовољан после пораза од Италијана, одлучио је да направи никад дужу паузу и то од пет недеља. Било је јасно да је Новаков план да штеди енергију и тело како би од Ролан Гароса, Вимблдона, Игара и Ју-Ес опена пружио најбоље из репертоара.

И поред тога, није био очекиван пораз у уводним рундама мастерса у Индијан Веслу од Луке Нардија. Изненадио га је и Каспер Руд у Монте Карлу, Алехандро Табило у Риму, као и Томас Махач у Женеви.

Колико год лоше да је почињао сезону, Ђоковић је прави ритам проналазио на мастерсу на Форо Италику, где је баш уочи Гароса хватао залет.

Међутим, инцидент, или несрећни случај са флашом у главном граду Италије је срушио све. Док је делио аутограме после победе против Корентана Мутеа у првом колу, из ранца навијача испала је метална флаша, пала му на теме са висине од два метра и Ноле је истог тренутка пао на земљу. Као да је добио класичан нокаут после кога је остао више од 20 секунди на поду централног терена. Прокрварио је, отказао конференцију за медије и хитно добио лекарску помоћ.

У следећем мечу Ноле није био онај стари. Против Чилеанца Табила, није личио на себе, кондиција, физичко стање, ударци – све је било далеко од препознатљивог.

Залет из Рима ка Паризу није успео. Као да је био и корак уназад у односу на конкуренцију, која није имала такве малере на путу.

У последњи час је избегао ситуацију да на Гарос дође са најмањи број мечева. Ноле је реаговао, узео вајлд кард за Женеву, али ни тамо није успео да пробије победнички и шампионски лед у 2024. Изгубио је од Чеха Махача и за одбрану Трофеја мускетара био је у далеко слабијој форми него иначе.

Пехови су се наставили и у Паризу, баш кад је најмање очекивао.

Почео је корак по кора, сигурно и без много форсирања да пробија жреб на грен слему у Француској. Подизао је игру и форму победивши у неколико изванредних мечева, па самим тим добио је и на самопоуздању. У маратону у пет сетова у три ујутро савладао је Лоренца Музетија. Пошто програм париског слема није био идеалан за мање од 24 часа поново је изашао на терен и то против Франсиска Серундола. Победио је и Аргентинца у пет сетова, али се жалио да му подлога не одговара, јер је шљака била сува, клизава и проређена. Прескочио је још једну препреку, али платио је огроман цех.

Уместо у четвртфинале, морао је на операциони сто. Повредио је менискус десног колена. Велики број лекара прогнозирао је да је мало вероватно да ће моћи да игра на Вимблдону, али да за Олимпијске игре постоји шанса.

Догодило је Новаково чудо, јер је стигао до финала у Лондону, али и злата у Паризу.

Вероватно му није било лако док је чекао жреб лондонског слема и оклевао са одлуком да ли да остане на турниру, или да се врати кући. Причао је са колегама, конкретно са Тејлором Фрицом који је прошао кроз исто.

Одлучио је да игра на најпрестижнијем турниру и да на највећу спортску смотру дође без једног меча на шљаци.

Полако, али сигурно стигао је до финала у Лондону, у ком је без много борбе положио оружје пред Алкарасом.

Финале на Вимблдону је показало - да је Новак научио лекцију после убедљивог пораза. Била је то више него добра психолошка припрема за Ђоковића уочи још једног мегдана против Шпанца, али сада на најспоријој подлози.

- Много тога сам схватио после тог меча. Знао сам да не могу да изгубим још један меч тако убедљиво. Знао сам да ми је потребан најбољи тенис, јер сам играо против најбољег играча у овом тренутку – истакао је Ђоковић после победе у Паризу.

Припрема за Игре уопште нису биле једноставне. У року од пет недеља је требало да пређе са шљаке на траву и назад. Само 12 дана је имао од финала Вимблдона до старта олимпијског турнира.

За крај, у финалу најтежи могући противник. Чак је и сам Ђоковић дан пре меча рекао да у тенису данас не постоји тежи изазов од играња против Алкараса. Освојио је Ролан Гарос и Вимблдон, надиграо и Новака у Лондону.

Ноле је први пут у каријери почео август без трофеја. Меч по меч, куцнуо је час за финални мегдан. Алкарас је нападао са свих страна, плесао по терену, док је Ђоковић високо подигао штит и неумољиво враћао ударце. У кључним тренуцима, био је прави, стари и најбољи.

- Знао сам да ћу бити као звер. Играо сам најбоље кад је било најважније – истакао је Ђоковић.

Тактички мудро, а играчки одлично имао је Ђоковић одговор на све. Победио је Алкараса после дуге и неизвесне борбе и добио меч живота, који му је донео дугоочекивано злато.