Meč života

Bilo je mnogo mečeva i finala u kojima je Novak Đoković igrao za najveće trofeje u tenisu i to protiv najvećih rivala. Mnogo je mečeva u kojima je važio za favorita, pa je gubio, kao na primer protiv Danila Medvedeva u finalu Ju-Es opena 2021. Bilo je i onih u kojima, prema pretpostavkama nije bio blizu trona, pa je pronalazio put do pobede, kao na primer protiv Rodžera Federera u finalu Vimbldona 2019.

Posle finala Olimpijskih igara na pariskoj šljaci u nedelji nema dileme da samo jedan meč može da odnese status – meč života Đokovića. To je upravo taj okršaj protiv 16 godina mlađeg rivala Karlosa Alkarasa, koji mu je doneo zlatnu medalju na najvećoj sportskoj smotri.  

Sve što je znao, umeo i mogao pokazao je i uradio u finalnom megdanu na crvenoj prašini Filip Šatrijea. 

Može se reći da je najbolji teniser svih vremena celu sezonu podredio poslednjem meču na najvećoj sportskoj smotri u Francuskoj.

Otkad je počela takmičarska godina izgledalo je kao da nije suđeno da najbolji u igri sa lopticom i reketom konačno osvoji taj jedini trofej koji mu stalno izmiče. Bilo je jasno da u sezonu u kojoj je napunio 37 godina u Pariz dođe sa idejom i mislima sad, ili nikad za olimpijsko zlato.

Ogrnut srpskom zastavom, sa najsjajnijim odličjem oko vrata rekao je:

- Želim da učestvujem na Igrama u Los Anđelesu.

Elem, ova sezone je po svemu čudna. Prvo, sve je počelo naopako, daleko od Novakovih očekivanja i planova. Prvi put u karijeri je u polufinalu poražen u svom „dnevnom boravku“, na Australijskom openu, gde je osvojio 10 trofeja i nikad nije izgubio u finalu. Pritom, dobio je lekciju od mladog momka koji obećava da će jednog dana nastaviti nasleđe velike trojke – Janika Sinera.

Vidno nezadovoljan posle poraza od Italijana, odlučio je da napravi nikad dužu pauzu i to od pet nedelja. Bilo je jasno da je Novakov plan da štedi energiju i telo kako bi od Rolan Garosa, Vimbldona, Igara i Ju-Es opena pružio najbolje iz repertoara.

I pored toga, nije bio očekivan poraz u uvodnim rundama mastersa u Indijan Veslu od Luke Nardija. Iznenadio ga je i Kasper Rud u Monte Karlu, Alehandro Tabilo u Rimu, kao i Tomas Mahač u Ženevi.

Koliko god loše da je počinjao sezonu, Đoković je pravi ritam pronalazio na mastersu na Foro Italiku, gde je baš uoči Garosa hvatao zalet.

Međutim, incident, ili nesrećni slučaj sa flašom u glavnom gradu Italije je srušio sve. Dok je delio autograme posle pobede protiv Korentana Mutea u prvom kolu, iz ranca navijača ispala je metalna flaša, pala mu na teme sa visine od dva metra i Nole je istog trenutka pao na zemlju. Kao da je dobio klasičan nokaut posle koga je ostao više od 20 sekundi na podu centralnog terena. Prokrvario je, otkazao konferenciju za medije i hitno dobio lekarsku pomoć.

U sledećem meču Nole nije bio onaj stari. Protiv Čileanca Tabila, nije ličio na sebe, kondicija, fizičko stanje, udarci – sve je bilo daleko od prepoznatljivog.

Zalet iz Rima ka Parizu nije uspeo. Kao da je bio i korak unazad u odnosu na konkurenciju, koja nije imala takve malere na putu.

U poslednji čas je izbegao situaciju da na Garos dođe sa najmanji broj mečeva. Nole je reagovao, uzeo vajld kard za Ženevu, ali ni tamo nije uspeo da probije pobednički i šampionski led u 2024. Izgubio je od Čeha Mahača i za odbranu Trofeja musketara bio je u daleko slabijoj formi nego inače.

Pehovi su se nastavili i u Parizu, baš kad je najmanje očekivao.

Počeo je korak po kora, sigurno i bez mnogo forsiranja da probija žreb na gren slemu u Francuskoj. Podizao je igru i formu pobedivši u nekoliko izvanrednih mečeva, pa samim tim dobio je i na samopouzdanju. U maratonu u pet setova u tri ujutro savladao je Lorenca Muzetija. Pošto program pariskog slema nije bio idealan za manje od 24 časa ponovo je izašao na teren i to protiv Fransiska Serundola. Pobedio je i Argentinca u pet setova, ali se žalio da mu podloga ne odgovara, jer je šljaka bila suva, klizava i proređena. Preskočio je još jednu prepreku, ali platio je ogroman ceh.

Umesto u četvrtfinale, morao je na operacioni sto. Povredio je meniskus desnog kolena. Veliki broj lekara prognozirao je da je malo verovatno da će moći da igra na Vimbldonu, ali da za Olimpijske igre postoji šansa.

Dogodilo je Novakovo čudo, jer je stigao do finala u Londonu, ali i zlata u Parizu.

Verovatno mu nije bilo lako dok je čekao žreb londonskog slema i oklevao sa odlukom da li da ostane na turniru, ili da se vrati kući. Pričao je sa kolegama, konkretno sa Tejlorom Fricom koji je prošao kroz isto.

Odlučio je da igra na najprestižnijem turniru i da na najveću sportsku smotru dođe bez jednog meča na šljaci.

Polako, ali sigurno stigao je do finala u Londonu, u kom je bez mnogo borbe položio oružje pred Alkarasom.

Finale na Vimbldonu je pokazalo - da je Novak naučio lekciju posle ubedljivog poraza. Bila je to više nego dobra psihološka priprema za Đokovića uoči još jednog megdana protiv Španca, ali sada na najsporijoj podlozi.

- Mnogo toga sam shvatio posle tog meča. Znao sam da ne mogu da izgubim još jedan meč tako ubedljivo. Znao sam da mi je potreban najbolji tenis, jer sam igrao protiv najboljeg igrača u ovom trenutku – istakao je Đoković posle pobede u Parizu.

Priprema za Igre uopšte nisu bile jednostavne. U roku od pet nedelja je trebalo da pređe sa šljake na travu i nazad. Samo 12 dana je imao od finala Vimbldona do starta olimpijskog turnira.

Za kraj, u finalu najteži mogući protivnik. Čak je i sam Đoković dan pre meča rekao da u tenisu danas ne postoji teži izazov od igranja protiv Alkarasa. Osvojio je Rolan Garos i Vimbldon, nadigrao i Novaka u Londonu.

Nole je prvi put u karijeri počeo avgust bez trofeja. Meč po meč, kucnuo je čas za finalni megdan. Alkaras je napadao sa svih strana, plesao po terenu, dok je Đoković visoko podigao štit i neumoljivo vraćao udarce. U ključnim trenucima, bio je pravi, stari i najbolji.

- Znao sam da ću biti kao zver. Igrao sam najbolje kad je bilo najvažnije – istakao je Đoković.

Taktički mudro, a igrački odlično imao je Đoković odgovor na sve. Pobedio je Alkarasa posle duge i neizvesne borbe i dobio meč života, koji mu je doneo dugoočekivano zlato.