Бибић против свемирске конкуренције

Наћи се у кожи Елзана Бибића пре три године није било нимало лако. Олимпијске игре у Токију измакле су му за свега седам стотинки, тачније трептај ока је фалио да добаци до норме 3:35,00 на 1.500 метара. Три године касније фортуна му се осмехнула тако што се као последњи од 112 спортиста из Србије пласирао за деби на највећој смотри светског спорта. На тај начин се показало да је избор дистанце од 5.000 метара којој ће се посветити до Олимпијских игара био паметан потез.

Страшна конкуренција и невероватно висока норма (13:05,00), коју није успео да истрчи, тражили су од Бибића стрпљење и веровање да ће на крају успети да дође до Париза на основу светске ранг листе. Она (41. место) и сјајна трка из Уелве 30. априла у којој је опет поставио рекорд Србије 13:14,78 одвеле су га у Град светлости, у атлетску орбиту и елиту. Још је од шесторо атлетичара који ће нас представљати у главном граду Француске једини, који ће наступити у некој од тркачких дисциплина.

Када и од кога је стигла најлепша вест - путујеш у Париз?

– Било је то у подне 6. јула када ме је назвао селектор Един Зуковић. Рекао ми је – Честитам, 112. си путник за Париз. Искрено, очекивао сам само потврду да сам на списку, али никада не знате кад немате норму. Зато мојој срећи није било краја – каже Бибић. – Иза мене је много медаља, рекорда и великих трка, али ово је круна каријере. Нестрпљиво исчекујем да видим на лицу места  све то о чему свако ко се бави спортом сања. Питају ме ових дана за осећај, шта да кажем, утиске ћу сређивати кад се вратим кући. Једино што сада знам је да сам много срећан, али и да пласман није дошао тек тако. Иза свега стоје године напорног рада и одрицања.

Где сте обавили припреме за такмичење каријере?

– Сад је то већ традиција да се за важна такмичења спремам тамо где сам рођен у Карајукића бунарима на Пештеру и Атлетском стадиону у Новом Пазару. Наравно, све по програму и упутствима мог тренера Антониа Серана. Да сам погодио са избором показало је Европско првенство у Риму пре нешто мање од два месеца. Био сам шести, иако је то ретко ко очекивао, а да сам само мало више веровао у себе и први напао у финишу трке на 5.000 метара освојио бих медаљу. Било је мало страха, боље рећи недовољно самопоуздања и прилика је отишла. Много сам научио из те трке у којој су иза мене остали сви они који су имали резултат испод 13:05,00.

Прилика да се уђе у крем светске атлетике на 5.000 метара је већ у преподневним сатима. Ни овога пута се у свемирској конкуренцији не очекује много од вас, али  сте већ показали да вам такав статус највише одговара. Хоће ли термин трке правити проблем?

– Неће, све тренинге сам на Пештеру и у Новом Пазару прилагодио терминима полуфиналне и финалне трке.

Кога не би, а кога би да видиш као ривала у тој трци?

– Све најбоље што има светска атлетика је овде у Паризу. Стартоваће: Ингебригцен, Кејелча, Киплимо, Барега, Арегави, Гебривет, Мексвејни...Много пута сам трчао са Ингебригценом и са свима осталима, једино против кога нисам је светски рекордер у овој дисциплини Џошуа Чептегеји. Колико је јака конкуренција може се видети по резултатима. Чак њих 36-оро има резултат бољи од 13:05. Никад у историји Олимпијских игара трка на 5.000 метара није била тако јака. Без обзира на све имам циљ и знам да до њега може да се дође. Простора за било какве калкулације нема.

То је за више од девет секунди јаче од резултата с којим сте дошли у Париз?

– Тренутно у ногама имам 13:05,00. Тренинзи показују да идем и доста брже од олимпијске норме.

Шта је онда главни циљ на Олимпијским играма?

– Улазак у финале 10. августа, а тамо је све могуће. Битно је да се све поклопи током трке, уопште не размишљам о томе хоће ли она бити тактичка или брза. За обе и све остале варијанте сам спреман, за најбржи последњи километар или последњи круг у досадашњој каријери.