Bibić protiv svemirske konkurencije

Naći se u koži Elzana Bibića pre tri godine nije bilo nimalo lako. Olimpijske igre u Tokiju izmakle su mu za svega sedam stotinki, tačnije treptaj oka je falio da dobaci do norme 3:35,00 na 1.500 metara. Tri godine kasnije fortuna mu se osmehnula tako što se kao poslednji od 112 sportista iz Srbije plasirao za debi na najvećoj smotri svetskog sporta. Na taj način se pokazalo da je izbor distance od 5.000 metara kojoj će se posvetiti do Olimpijskih igara bio pametan potez.

Strašna konkurencija i neverovatno visoka norma (13:05,00), koju nije uspeo da istrči, tražili su od Bibića strpljenje i verovanje da će na kraju uspeti da dođe do Pariza na osnovu svetske rang liste. Ona (41. mesto) i sjajna trka iz Uelve 30. aprila u kojoj je opet postavio rekord Srbije 13:14,78 odvele su ga u Grad svetlosti, u atletsku orbitu i elitu. Još je od šestoro atletičara koji će nas predstavljati u glavnom gradu Francuske jedini, koji će nastupiti u nekoj od trkačkih disciplina.

Kada i od koga je stigla najlepša vest - putuješ u Pariz?

– Bilo je to u podne 6. jula kada me je nazvao selektor Edin Zuković. Rekao mi je – Čestitam, 112. si putnik za Pariz. Iskreno, očekivao sam samo potvrdu da sam na spisku, ali nikada ne znate kad nemate normu. Zato mojoj sreći nije bilo kraja – kaže Bibić. – Iza mene je mnogo medalja, rekorda i velikih trka, ali ovo je kruna karijere. Nestrpljivo isčekujem da vidim na licu mesta  sve to o čemu svako ko se bavi sportom sanja. Pitaju me ovih dana za osećaj, šta da kažem, utiske ću sređivati kad se vratim kući. Jedino što sada znam je da sam mnogo srećan, ali i da plasman nije došao tek tako. Iza svega stoje godine napornog rada i odricanja.

Gde ste obavili pripreme za takmičenje karijere?

– Sad je to već tradicija da se za važna takmičenja spremam tamo gde sam rođen u Karajukića bunarima na Pešteru i Atletskom stadionu u Novom Pazaru. Naravno, sve po programu i uputstvima mog trenera Antonia Serana. Da sam pogodio sa izborom pokazalo je Evropsko prvenstvo u Rimu pre nešto manje od dva meseca. Bio sam šesti, iako je to retko ko očekivao, a da sam samo malo više verovao u sebe i prvi napao u finišu trke na 5.000 metara osvojio bih medalju. Bilo je malo straha, bolje reći nedovoljno samopouzdanja i prilika je otišla. Mnogo sam naučio iz te trke u kojoj su iza mene ostali svi oni koji su imali rezultat ispod 13:05,00.

Prilika da se uđe u krem svetske atletike na 5.000 metara je već u prepodnevnim satima. Ni ovoga puta se u svemirskoj konkurenciji ne očekuje mnogo od vas, ali  ste već pokazali da vam takav status najviše odgovara. Hoće li termin trke praviti problem?

– Neće, sve treninge sam na Pešteru i u Novom Pazaru prilagodio terminima polufinalne i finalne trke.

Koga ne bi, a koga bi da vidiš kao rivala u toj trci?

– Sve najbolje što ima svetska atletika je ovde u Parizu. Startovaće: Ingebrigcen, Kejelča, Kiplimo, Barega, Aregavi, Gebrivet, Meksvejni...Mnogo puta sam trčao sa Ingebrigcenom i sa svima ostalima, jedino protiv koga nisam je svetski rekorder u ovoj disciplini Džošua Čeptegeji. Koliko je jaka konkurencija može se videti po rezultatima. Čak njih 36-oro ima rezultat bolji od 13:05. Nikad u istoriji Olimpijskih igara trka na 5.000 metara nije bila tako jaka. Bez obzira na sve imam cilj i znam da do njega može da se dođe. Prostora za bilo kakve kalkulacije nema.

To je za više od devet sekundi jače od rezultata s kojim ste došli u Pariz?

– Trenutno u nogama imam 13:05,00. Treninzi pokazuju da idem i dosta brže od olimpijske norme.

Šta je onda glavni cilj na Olimpijskim igrama?

– Ulazak u finale 10. avgusta, a tamo je sve moguće. Bitno je da se sve poklopi tokom trke, uopšte ne razmišljam o tome hoće li ona biti taktička ili brza. Za obe i sve ostale varijante sam spreman, za najbrži poslednji kilometar ili poslednji krug u dosadašnjoj karijeri.