Одбојкашице Србије јесу зацртале тај „златни пут” биле су на истом, али поход на трон прекинут је оног тренутка када је изашла селекција Италије, стала на црту светским првакињама у четвртфиналном дуелу. И, колико звучало грубо – послала их кући. Сан о злату је нагло прекинут, сузе, смркнута лица и неверица постали су јава у ноћи између уторка и среде када су српске грације одиграле последњи меч на олимпијском турниру у Паризу!
Сада, да ли се водити „да су после битке сви генерали”, упирати прстом у.. Кога?! И што је најтужније у целој овој причи – резултат 3:0 за Азурине, не боли толико као бројка, колико као начин на које ривалке нису одиграле меч. Једна бледа партија, али ни Србија, осим тог првог сета, није имала шта да понуди. И то јесте чињеница.
Болело је и боли још увек, и то екипу која од 2005. године и Шефилда, потом светске бронзе, прве у историји на СП у Јапану 2006. године, са малим паузама, држала је и држи примат у светској одбојци. А континуитет, па трајао је од 2014. године када су се током године, та иста капитен Маја Огњеновић и саиграчице, враћале у Србију, поклањале се нацији макар са једном медаљом. Барем са једним одличјем. А било их је и више у тих 365 дана.
Ко је крив, „да ли риба смрди од главе” и од кога тражити одговор, питања су која и даље лебде у ваздуху. Док се и поједини домаћи медији али и инострани већ утркују да пронађу овој сјајној генерацији девојака новог селектора. И можда јесу они на правом путу, делегација ОСС јесте у Паризу, можда је и обављен разговор са новим, будућим првим стручњаком трофејне женске репрезентације. Али, ми то још увек не знамо, или нисмо обавештени. Као један од чувених политичара?!
Сума сумарум, да ли је и где погрешио селектор Ђовани Гвидети, који је већ по оном чувеном тренерском а после неуспеха, преузео кривицу на себе, поздравио се са екипом и отишао уз изјаву:
- Мој уговор је истекао, верујем да је ово био мој последњи меч.
И ту је тог 6. августа стављена тачка од стране селектора, који је у најмању руку правио јако чудне потезе још од почетка маја када је старовао први циклус припрема. Млађе су тада добиле шансу, кренуло се у Лигу нација, уз договор да се тзв. олимпијски тим окупи 20. маја и да се почну припреме за „операцију Париз” и злато о коме се причало на сав глас. Са толико вере од стране играчица, а исто је понављао и Гвидети. Некако се чини да је било обавијено „велом тајни” од изјава и обраћања јавности пре поласка у Париз, прилично штурих. Потом и спискова које је Гвидети мењао како се који месец промени. Имао је у једном моменту чак 38 играчица на располагању. ОК. Треба млађе да искусе ВНЛ, старије ће у Београду радити и за поход на то злато.
Потом је дословно био последњи селектор који је предао списак играчица за Олимпијске игре у Паризу, али ни ту није био крај нелогичностима. Списак италијанског стручњака био је „прелиминаран” уз могућност измене четири играчице. У реду је било и то – прихваћено је. На истом је било 12 плус једна играчица, резервисткиња у том тренутку Ана Бјелица. Либеро је била Александра Јегдић, а Мине Поповић није било на списку као ни искусног либера која је једна од икона репрезентације Силвије Поповић.
Не лези враже. Већ тада су колале приче у одбојкашким кулоарима, да Ана Бјелица не жели да буде тај „резервни играч”. Разумљиво, у тим годинама и стажом у плавом тиму. Као и да ће Александру Јегдић управо заменити Силвија Поповић, а да ће та 13. бити Мина Поповић.
Сума сумарум, списак је ту, баш овакав какав смо сви малтене унапред знали. И на то је селектор имао право.
Али, када се дошло у Париз, слика је постала много јаснија, али резултати су остали у сенци. Јер осим стартног тријумфа над Француском, уследили су порази од Америке и Кине… И даље, онај који је дошао као шлаг на торту у најважнијој утакмици – од, у том дуелу, бледе Италије.
Сви су се ослањали на Тијану Бошковић, с разлогом, али није Тића робот а ни „перпетуум мобиле”, на искуство и луцидност Маје Огњеновић, урадиће Маја све као и увек. Једне тинејџерке Александре Узелац, која упркос годинама а само јој је 20, успела да извуче немогуће, па и годину дана млађа Хена Куртагић, која је одиграла одлично, али ју је баш пред последњи меч у групи заменила Мина Поповић?! Далеко од тога, Мина има искуство играња великих утакмица, али… Потом објашњење промене дијагонале, извођење Тијане у петом сету против Америке (ушла је и Дрча на позицију дизача). Ротирање свих пет примача, Лазовић, Лозо, Миленковић, Буша која је била стартер уз Узелац… У најмању руку, ни сам није знао шта ради.
Уз препознатљиво „Ваи Ваи ” („идемо идемо”), ништа осим тога није коренито решено, иако су плаве играле са великом жељом да промене ток сваке утакмице. Ипак, на олимпијским играма и са таквим жаргонски „бабарогама”, то „идемо” – баш није било довољно. Јер, кренуле су и друге селекције, из европског круга Италија и Турска, које ће играти полуфинале, у другој страни костура Бразил и САД. И ове селекције су показале како се, заједно са тренерима - „гризе за злато”.
Девојке треба пустити, оне су увек и знале да се „скупе” чак и у тренуцима када се Маја Огњеновић опростила од дреса репрезентације. Како ствари стоје за њом ће вероватно и Бојана Дрча, Јована Стевановић, Силвија Поповић… Али оне су те које одлучују, и никако им није пријатно у овим тренуцима. А ерупција емоција уследила је управо после последњег меча у Граду светлости, искрене, без задршке. Сузе због резултата, или неког дубљег разлога. Није ни битно…Оне ће наставити и даље да се одазивају позиву репрезентације КОЈУ НИКАДА НИСУ ОДБИЛЕ ЈЕР СУ ТАКО ВАСПИТАНЕ, ЈЕР ИМ ЈЕ ТО УСАДИО СЕЛЕКТОР ЗОРАН ТЕРЗИЋ, који је заједно са њима успешно битисао и владао европском и светском сценом последњих 20 година. А све после тога било је баш као у Фелинијем филмовима, успешна али кратка епизода једног земљака Данијелеа Сантарелија (историјска бронза у ВНЛ, одбрана злата на СП 2022.) потом другог Гвидетија, знатно скромнија рола (сребро на ЕП 2023.). Чекамо ново рухо и нове потезе за изазове у 2025. години. До тада из Града светлости – града (не)успеха и опроштаја.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
