„Нисам умео да ћутим на неправду”

Александар Панајотовић је у Црвену звезду стигао из Радничког из Пирота. Имао је несугласице са Миљаном Миљанићем, па је одлучио да најтрофејнији српски клуб замени за Раднички из Ниша. У граду крај Нишаве пружао је сјајне игре, а његов Раднички догурао до полуфинала Купа УЕФА.

Несуђени рукометаш успео је да игра и за Црвену звезду, да догура до полуфинала Купа шампиона, носи дрес младе и сениорске репрезентације Југославије на Медитеранским играма, али никада није успео да изгради инострану каријеру.

Рођен је у Пироту 28.јануара 1952. Као дете се селио у Крушевац, па поново у Пирот. Многи су веровали да ће успети у другом спорту.

- Играо сам рукомет од петог до осмог разреда. Значи, са 13 година био сам првотимац Пирота, тадашњег  друголигаша. Имао сам доста успеха. За репрезентацију школе на бројним такмичењима такмичио сам се у атлетици, фудбалу, рукомету, а наставница фискултуре наговорила ме је да пређем на фудбал. У првом разреду гимназије добио сам опрему да идем у Лесковац и играм за омладинце Пирота. Регистровали су ме без мог знања. Постали смо прваци Србије, а ја најбољи стрелац. Због ситуације у Чехословачкој, пет или шест сениора подигнуто је на војну вежбу, па се указало место у тиму за мене. Ушли смо у Другу лигу Југославије, па сам од Анте Биће Младинића позван за младу репрезентацију, давао и намештао голове другима - каже Александар Панајотовић.

За пет сезона у нашем најтрофејнијем клубу одиграо је 186 утакмица и постигао 81 гол.

- Био сам навијач Црвене звезде, а финансијски сам боље могао да прођем у Хајдуку, Динаму или неком другом клубу. Потписао сам за Звезду за пет пута мањи новац, волео сам црвено-беле. Затекао сам Зорана Филиповића. Под сумњивим околностима елиминисани смо у полуфиналу Купа европских шампиона 1971. од Панатинаикоса. Миљан Миљанић није вршио никакве измене, седео сам на клупи, рекао ми је да само ћутим. Да смо се пласирали у финале, били бисмо јачи за Драгана Џајића и вероватно би победили Ајакса. Велика неправда.

Јавности је познато да је било сукоба између њега и Миљана Миљанића.

- Извређао сам га на једној пријатељској утакмици. Суспендовао ме је на три месеца и послао да тренирам са омладинцима. Није ми указивао довољно поверења. Дешавало се да ме пусти да почнем утакмицу и онда ме мења на полувремену. Правио је оно што је мене доста нервирало. Ипак, изгладили смо односе пре његовог одласка у Реал, 1973. Кад је стигао Миленко Михић за тренера, постигао сам највише голова. Појавио се Душан Савић, па су ме послали у војску, у новембру 1974. И све без мог знања. Служио сам 18 месеци. Отишао сам у армију са 84, а вратио се са 104 килограма.

Играо је три вечита дербија, остварио две победе и пораз.

- Утакмице са Партзаном биле су доста интересантне. Ми смо се међусобно дружили, виђали по дискотекама, хотелима, по ресторанима. Није било свађе, ишли смо пешице до Партизановог стадиона, они пешице долазили на Маракану. Није публика вређала, претила и псовала. Ово данас је зло и наопако. Звезда сада изгуби, навијачи са севера прозивају играче. Партизанове присталице су још горе и истрајније. Штета, испашта фудбал.

Из Звезде је прешао у нишки Раднички. Клуб са Чаира блистао је на европској сцени, а Панајотовић је постигао три гола за Реал на Нишаве у Купу УЕФА.

- За две сезоне шест шута сам затресао мрежу у Европи, био сам најбољи стрелац Радничког у Купу УЕФА. Дошао сам у јануару 1977. и остао до 1983. Тада се практиковало да играчи потпишу уговор на четири године. Сада се сваких шест месеци мења комплетан тим, а тренери остају дупло краће, мој Раднички је познат по томе. Клубове треба да воде људи из фудбала. Мало је и публике. На Чаир дође 300 или 400 људи. У моје време обичне утакмице посматрало је у просеку 8.000 гледалаца, а кад дођу Звезда или Партизан знало је бити 20.000 душа. Било би и више да је капацитет стадиона био већи – подсетио се Панајотовић.