„Nisam umeo da ćutim na nepravdu”

Aleksandar Panajotović je u Crvenu zvezdu stigao iz Radničkog iz Pirota. Imao je nesuglasice sa Miljanom Miljanićem, pa je odlučio da najtrofejniji srpski klub zameni za Radnički iz Niša. U gradu kraj Nišave pružao je sjajne igre, a njegov Radnički dogurao do polufinala Kupa UEFA.

Nesuđeni rukometaš uspeo je da igra i za Crvenu zvezdu, da dogura do polufinala Kupa šampiona, nosi dres mlade i seniorske reprezentacije Jugoslavije na Mediteranskim igrama, ali nikada nije uspeo da izgradi inostranu karijeru.

Rođen je u Pirotu 28.januara 1952. Kao dete se selio u Kruševac, pa ponovo u Pirot. Mnogi su verovali da će uspeti u drugom sportu.

- Igrao sam rukomet od petog do osmog razreda. Znači, sa 13 godina bio sam prvotimac Pirota, tadašnjeg  drugoligaša. Imao sam dosta uspeha. Za reprezentaciju škole na brojnim takmičenjima takmičio sam se u atletici, fudbalu, rukometu, a nastavnica fiskulture nagovorila me je da pređem na fudbal. U prvom razredu gimnazije dobio sam opremu da idem u Leskovac i igram za omladince Pirota. Registrovali su me bez mog znanja. Postali smo prvaci Srbije, a ja najbolji strelac. Zbog situacije u Čehoslovačkoj, pet ili šest seniora podignuto je na vojnu vežbu, pa se ukazalo mesto u timu za mene. Ušli smo u Drugu ligu Jugoslavije, pa sam od Ante Biće Mladinića pozvan za mladu reprezentaciju, davao i nameštao golove drugima - kaže Aleksandar Panajotović.

Za pet sezona u našem najtrofejnijem klubu odigrao je 186 utakmica i postigao 81 gol.

- Bio sam navijač Crvene zvezde, a finansijski sam bolje mogao da prođem u Hajduku, Dinamu ili nekom drugom klubu. Potpisao sam za Zvezdu za pet puta manji novac, voleo sam crveno-bele. Zatekao sam Zorana Filipovića. Pod sumnjivim okolnostima eliminisani smo u polufinalu Kupa evropskih šampiona 1971. od Panatinaikosa. Miljan Miljanić nije vršio nikakve izmene, sedeo sam na klupi, rekao mi je da samo ćutim. Da smo se plasirali u finale, bili bismo jači za Dragana Džajića i verovatno bi pobedili Ajaksa. Velika nepravda.

Javnosti je poznato da je bilo sukoba između njega i Miljana Miljanića.

- Izvređao sam ga na jednoj prijateljskoj utakmici. Suspendovao me je na tri meseca i poslao da treniram sa omladincima. Nije mi ukazivao dovoljno poverenja. Dešavalo se da me pusti da počnem utakmicu i onda me menja na poluvremenu. Pravio je ono što je mene dosta nerviralo. Ipak, izgladili smo odnose pre njegovog odlaska u Real, 1973. Kad je stigao Milenko Mihić za trenera, postigao sam najviše golova. Pojavio se Dušan Savić, pa su me poslali u vojsku, u novembru 1974. I sve bez mog znanja. Služio sam 18 meseci. Otišao sam u armiju sa 84, a vratio se sa 104 kilograma.

Igrao je tri večita derbija, ostvario dve pobede i poraz.

- Utakmice sa Partzanom bile su dosta interesantne. Mi smo se međusobno družili, viđali po diskotekama, hotelima, po restoranima. Nije bilo svađe, išli smo pešice do Partizanovog stadiona, oni pešice dolazili na Marakanu. Nije publika vređala, pretila i psovala. Ovo danas je zlo i naopako. Zvezda sada izgubi, navijači sa severa prozivaju igrače. Partizanove pristalice su još gore i istrajnije. Šteta, ispašta fudbal.

Iz Zvezde je prešao u niški Radnički. Klub sa Čaira blistao je na evropskoj sceni, a Panajotović je postigao tri gola za Real na Nišave u Kupu UEFA.

- Za dve sezone šest šuta sam zatresao mrežu u Evropi, bio sam najbolji strelac Radničkog u Kupu UEFA. Došao sam u januaru 1977. i ostao do 1983. Tada se praktikovalo da igrači potpišu ugovor na četiri godine. Sada se svakih šest meseci menja kompletan tim, a treneri ostaju duplo kraće, moj Radnički je poznat po tome. Klubove treba da vode ljudi iz fudbala. Malo je i publike. Na Čair dođe 300 ili 400 ljudi. U moje vreme obične utakmice posmatralo je u proseku 8.000 gledalaca, a kad dođu Zvezda ili Partizan znalo je biti 20.000 duša. Bilo bi i više da je kapacitet stadiona bio veći – podsetio se Panajotović.