Храброст и нада... И јуриш кроз облаке...

Вечерас на стадиону Стад де Франс на крају такмичарског дана и игре без престанка широм отворене за све, биће спуштена завеса на позорници 33. Летњих олимпијских игара. Летње игре су се вратиле у четворогодишњи олимпијски циклус, након што је иѕдање за 2020.  одложено и уместо тога одржано 2021. године због пандемије Ковид -19.

Бакља Олимпијских игара Токио 2020. године, које су праћене са безбедне удаљености, из дневних соба, донела је преко потребну светлост током тог периода.

Ове Игре у граду светлости су од првог тренутка кандидатуре најављиване као нешто сасвим другачије – храбра, отворена, очаравајућа, па чак и екстравагантна забава за све и јединствена прослава игре под слоганом „Игре широм отворене“.

Французи су убеђени да су ово најамбициознијe oлимпијскe игре до сада, које „уживо“ гледа око петнаест милиона фанова спорта и забаве – људи доброг расположења и скоро четири милијарде гледалаца широм света, који игре доживљавају пратећи телевизијске преносе. Париз 2024 су и тријумф телевизије као медија, јер начин како се сваки од спортова преноси има све елементе истинског уметничког израза. Дигресија у контексту: Игре 1924. биле су и прве које су се директно преносиле на радију. Било је 724 новинара званично акредитованих за праћење Игара, углавном из иностранства, што је сведочанство све веће популарности и глобалног интересовања за игре. Едмонд Дехортер, кога су понекад називали „непознатим говорником“, а касније и „оцем спортског коментара“, коментарисао је Игре за Радио Париз. Спорт и телевизија (фантастичан брак из интереса) су успоставили „трајну везу“, коју сваким новим такмичењем „освежавају“, одолевајући и изненађујући начином, како телевизија и даље о(п)стаје као доминантана „друштвена мрежа“-

Много тога се у историји олимпијских игара променило до непрепознатљивости, али безвременски смисао игре као драгоценог аспекта живљења незамењивог значаја траје добијајући на сваким Играма ново вредносно значење.

Први пут у историји Игара, 2024. године олимпијски пламен сија без горива које је омогућено водом, светлошћу и струјом. У знак почасти француским пионирима Жозефу-Мишелу Монтголфјеу и Жаку-Етјену Монтголфјеу, котао је дизајниран као део балона на врући ваздух. „Педантна комбинација облака магле и снопова светлости, олимпијски пламен је треперио са електричном енергијом као јединим извором енергије.

Париз 2024 представља последње олимпијске игре одржане током председавања МОК-ом господина Томаса Баха. Када је 2013. наследио Жака Рога на месту председника Међународног олимпијског комитета (МОК), Томас Бах је био искрен у процени шта је олимпијским играма потребно да би остале релевантно спортско такмичење. И поред тога што су Олимпијске игре у Лондону 2012. дошле до рекордне бројке од 3,6 милијарди гледалаца широм света, МОК је свеједно био забринут - заинтересованост гледалаца старих од 18 до 24 године је била све мања. Био је то тренд који нико није могао да игнорише. Бах је у децембру 2014. представио Агенду 2020, и тако најавио 40 реформских мера за Игре.

„ У нашем свету, који се мења брже него икада, јучерашњи успех данас не значи ништа", упозорио је председник на 127. седници МОК-а у Монаку. „Уколико сами не спроведемо ове одлуке, учиниће то неко други. Желимо да будемо предводници промена, а не предмет промене."

У нади да ће олимпијским играма убризгати динамику дигиталног доба, Бах је отворио врата новим спортовима који ће привући пажњу младих.

Некако делује да је мисао Пјера де Кубертена: „Храброст и нада! Јуришајте кроз облаке и не бојите се ничега. Будућност припада вама“, којом је господин Бах завршио то обраћање пренела на све поклонике игре, који својом појавношћу на олимпијским играма добијају карактер спорта . Париз је олимпијски програм, „обогатио“ брејкденсом – тачније брејкингом, како се званично представља ова игра, снаге и ритма.

У Токију је проширење било увођењем сурфовања, скејтбординга, БМX бицикла и пењања. Финале пењања на овим Играма пратило је преко тридесет хиљада гледалаца. Тешко је и претпоставити, како ће Лос Анђелес 2028. представити такмичења бејзбола/софтбола, крикета (последњи пут био на програму 1900. године) и лакроса (повратак након паузе дуге 120 година), сквоша и флег амерички фудбал, који постају на тим Играма званичне олимпијске дисциплине.

На трибинама стадиона, дворана и свих борилишта  Париза, Денија, Буржеа, Нантера, Версаја и Вер-сур-Марна, Лила, Марсеја, Бордоа, Десна, Шарпјеа, Нанта, Нице, Сент Ентјена, па све до села Теахупо на прекоморској територији Француске Полинезије удаљеном 15.716 километара од Париза, где је одржано такмичење у сурфовању, присутни су били и краљеви, предсеници влада, олимпијски победници (једном олимпијски победник увек олимијски победник), али и Шерон Стоун, Насер Ал Калаифи, Џон Траволта, Никол Кидман, Том Круз, Бил Гејтс, Спајк Ли, Стивен Спилберг...

Отварање игара никога није оставило равнодушним и право је питање да ли је пронађен баланс између гесла „Брже, више, јаче“ или „Слобода, једнакост, братство“ и да ли је све то успешно спојено у „Игре, широм отворене“, што је званични слоган ових Олимпијских игара. Вероватно ће и сам чин затварања представљати спектакл по себи, али истински спектакл приредили су целом свету спортисти – олимпијци.

Кит Меконел из Међународног олимпијског комитета овако дефинише вредност „олимпијског злата:

„Сваки спорт који се појави у олимпијском програму на крају пута има златну олимпијску медаљу, која је исте вредности као и свака друга златна олимпијска медаља. Небитно је да ли се осваја после претрчаних сто метара или маратона или у финалу кошаркашког турнира. У оквиру олимпијског програма, све медаље су исте. Важно је да то заштитимо и сачувамо јер сматрамо да су олимпијске игре врхунац спортског надметања. Да те спортисте представимо не само као спортисте, већ и као олимпијце."

Негде је записано да је у Паризу путовање једнако лепо као и одредиште. Град светлости (занимиљив је детаљ да је Сунце на западној страни зашло тачно у тренутку, када је Париз обасјала златна олимпијска пламена кугла) је поздравио 10.500 спортских учесника - 5250 жена и 5250 мушкараца на пловидби реком Сеном, чиме је и отпочело путовање сваког од њих ка одредишту - спортском Олимпу бесмртности – победничком олимпијском постољу. Карл Луис је својевремено говорио о одрицањима, која претходе том путовању до одредишта:

„... тренираш цели живот за десет секунди...“.

На овим Играма у финалној трци на 100 метара за мушкарце, сви финалисти су трачали испод десет секунди... Париз 2024 има нове олимпијске хероје: Џулијен Алфред, Теа Лафонд, Ноа Лајлз, Симон Бајлз, Маркус Рот, Кејти Ледеки, Ћуан Хонгчан и Чен Јукси, Стефен Недорошик, Јуто Хоригоме, Беатриз Соуза, Теди Ринер, Зорана Аруновић, Михаин Лопес, Дамир Микец, Кол Хокер.

Паоло Коељо у причи о ратнику светлости и вере говори о томе како је ратник, када је научио да користи мач, открио да му је опрема и даље непотпуна – недостајао му је штит или плашт. Одрицао се савета, да користи оклоп самоће, егоизма, цинизма, одолевајући разним искушењима, огрнувши се плаштом вере, храбрости, снова, жеље, порекла, припадности, посвећености , самоуверености, и постигао свој циљ.

 Пут Новака Ћоковића, Зораане Аруновић, Дамира Микеца, Александре Перишић, Ватерполо репрезентације Србије и кошаркашке репрезентације до олимпијског постоља овој причи даје овоживотност. Они најбоље знају колико је потребно  и зноја и надхнућа и колико је тешко – али су храбро попут светлосног ратника „јуришали кроз облаке“ до медаља. И то баш у Паризу, који није само град, већ и осећај.

Хвала Вам. Ваше медаље ће одблескивати сноповима светлости незаборава.