Hrabrost i nada... I juriš kroz oblake...

Večeras na stadionu Stad de Frans na kraju takmičarskog dana i igre bez prestanka širom otvorene za sve, biće spuštena zavesa na pozornici 33. Letnjih olimpijskih igara. Letnje igre su se vratile u četvorogodišnji olimpijski ciklus, nakon što je iѕdanje za 2020.  odloženo i umesto toga održano 2021. godine zbog pandemije Kovid -19.

Baklja Olimpijskih igara Tokio 2020. godine, koje su praćene sa bezbedne udaljenosti, iz dnevnih soba, donela je preko potrebnu svetlost tokom tog perioda.

Ove Igre u gradu svetlosti su od prvog trenutka kandidature najavljivane kao nešto sasvim drugačije – hrabra, otvorena, očaravajuća, pa čak i ekstravagantna zabava za sve i jedinstvena proslava igre pod sloganom „Igre širom otvorene“.

Francuzi su ubeđeni da su ovo najambicioznije olimpijske igre do sada, koje „uživo“ gleda oko petnaest miliona fanova sporta i zabave – ljudi dobrog raspoloženja i skoro četiri milijarde gledalaca širom sveta, koji igre doživljavaju prateći televizijske prenose. Pariz 2024 su i trijumf televizije kao medija, jer način kako se svaki od sportova prenosi ima sve elemente istinskog umetničkog izraza. Digresija u kontekstu: Igre 1924. bile su i prve koje su se direktno prenosile na radiju. Bilo je 724 novinara zvanično akreditovanih za praćenje Igara, uglavnom iz inostranstva, što je svedočanstvo sve veće popularnosti i globalnog interesovanja za igre. Edmond Dehorter, koga su ponekad nazivali „nepoznatim govornikom“, a kasnije i „ocem sportskog komentara“, komentarisao je Igre za Radio Pariz. Sport i televizija (fantastičan brak iz interesa) su uspostavili „trajnu vezu“, koju svakim novim takmičenjem „osvežavaju“, odolevajući i iznenađujući načinom, kako televizija i dalje o(p)staje kao dominantana „društvena mreža“-

Mnogo toga se u istoriji olimpijskih igara promenilo do neprepoznatljivosti, ali bezvremenski smisao igre kao dragocenog aspekta življenja nezamenjivog značaja traje dobijajući na svakim Igrama novo vrednosno značenje.

Prvi put u istoriji Igara, 2024. godine olimpijski plamen sija bez goriva koje je omogućeno vodom, svetlošću i strujom. U znak počasti francuskim pionirima Žozefu-Mišelu Montgolfjeu i Žaku-Etjenu Montgolfjeu, kotao je dizajniran kao deo balona na vrući vazduh. „Pedantna kombinacija oblaka magle i snopova svetlosti, olimpijski plamen je treperio sa električnom energijom kao jedinim izvorom energije.

Pariz 2024 predstavlja poslednje olimpijske igre održane tokom predsedavanja MOK-om gospodina Tomasa Baha. Kada je 2013. nasledio Žaka Roga na mestu predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK), Tomas Bah je bio iskren u proceni šta je olimpijskim igrama potrebno da bi ostale relevantno sportsko takmičenje. I pored toga što su Olimpijske igre u Londonu 2012. došle do rekordne brojke od 3,6 milijardi gledalaca širom sveta, MOK je svejedno bio zabrinut - zainteresovanost gledalaca starih od 18 do 24 godine je bila sve manja. Bio je to trend koji niko nije mogao da ignoriše. Bah je u decembru 2014. predstavio Agendu 2020, i tako najavio 40 reformskih mera za Igre.

„ U našem svetu, koji se menja brže nego ikada, jučerašnji uspeh danas ne znači ništa", upozorio je predsednik na 127. sednici MOK-a u Monaku. „Ukoliko sami ne sprovedemo ove odluke, učiniće to neko drugi. Želimo da budemo predvodnici promena, a ne predmet promene."

U nadi da će olimpijskim igrama ubrizgati dinamiku digitalnog doba, Bah je otvorio vrata novim sportovima koji će privući pažnju mladih.

Nekako deluje da je misao Pjera de Kubertena: „Hrabrost i nada! Jurišajte kroz oblake i ne bojite se ničega. Budućnost pripada vama“, kojom je gospodin Bah završio to obraćanje prenela na sve poklonike igre, koji svojom pojavnošću na olimpijskim igrama dobijaju karakter sporta . Pariz je olimpijski program, „obogatio“ brejkdensom – tačnije brejkingom, kako se zvanično predstavlja ova igra, snage i ritma.

U Tokiju je proširenje bilo uvođenjem surfovanja, skejtbordinga, BMX bicikla i penjanja. Finale penjanja na ovim Igrama pratilo je preko trideset hiljada gledalaca. Teško je i pretpostaviti, kako će Los Anđeles 2028. predstaviti takmičenja bejzbola/softbola, kriketa (poslednji put bio na programu 1900. godine) i lakrosa (povratak nakon pauze duge 120 godina), skvoša i fleg američki fudbal, koji postaju na tim Igrama zvanične olimpijske discipline.

Na tribinama stadiona, dvorana i svih borilišta  Pariza, Denija, Buržea, Nantera, Versaja i Ver-sur-Marna, Lila, Marseja, Bordoa, Desna, Šarpjea, Nanta, Nice, Sent Entjena, pa sve do sela Teahupo na prekomorskoj teritoriji Francuske Polinezije udaljenom 15.716 kilometara od Pariza, gde je održano takmičenje u surfovanju, prisutni su bili i kraljevi, predsenici vlada, olimpijski pobednici (jednom olimpijski pobednik uvek olimijski pobednik), ali i Šeron Stoun, Naser Al Kalaifi, Džon Travolta, Nikol Kidman, Tom Kruz, Bil Gejts, Spajk Li, Stiven Spilberg...

Otvaranje igara nikoga nije ostavilo ravnodušnim i pravo je pitanje da li je pronađen balans između gesla „Brže, više, jače“ ili „Sloboda, jednakost, bratstvo“ i da li je sve to uspešno spojeno u „Igre, širom otvorene“, što je zvanični slogan ovih Olimpijskih igara. Verovatno će i sam čin zatvaranja predstavljati spektakl po sebi, ali istinski spektakl priredili su celom svetu sportisti – olimpijci.

Kit Mekonel iz Međunarodnog olimpijskog komiteta ovako definiše vrednost „olimpijskog zlata:

„Svaki sport koji se pojavi u olimpijskom programu na kraju puta ima zlatnu olimpijsku medalju, koja je iste vrednosti kao i svaka druga zlatna olimpijska medalja. Nebitno je da li se osvaja posle pretrčanih sto metara ili maratona ili u finalu košarkaškog turnira. U okviru olimpijskog programa, sve medalje su iste. Važno je da to zaštitimo i sačuvamo jer smatramo da su olimpijske igre vrhunac sportskog nadmetanja. Da te sportiste predstavimo ne samo kao sportiste, već i kao olimpijce."

Negde je zapisano da je u Parizu putovanje jednako lepo kao i odredište. Grad svetlosti (zanimiljiv je detalj da je Sunce na zapadnoj strani zašlo tačno u trenutku, kada je Pariz obasjala zlatna olimpijska plamena kugla) je pozdravio 10.500 sportskih učesnika - 5250 žena i 5250 muškaraca na plovidbi rekom Senom, čime je i otpočelo putovanje svakog od njih ka odredištu - sportskom Olimpu besmrtnosti – pobedničkom olimpijskom postolju. Karl Luis je svojevremeno govorio o odricanjima, koja prethode tom putovanju do odredišta:

„... treniraš celi život za deset sekundi...“.

Na ovim Igrama u finalnoj trci na 100 metara za muškarce, svi finalisti su tračali ispod deset sekundi... Pariz 2024 ima nove olimpijske heroje: Džulijen Alfred, Tea Lafond, Noa Lajlz, Simon Bajlz, Markus Rot, Kejti Ledeki, Ćuan Hongčan i Čen Juksi, Stefen Nedorošik, Juto Horigome, Beatriz Souza, Tedi Riner, Zorana Arunović, Mihain Lopes, Damir Mikec, Kol Hoker.

Paolo Koeljo u priči o ratniku svetlosti i vere govori o tome kako je ratnik, kada je naučio da koristi mač, otkrio da mu je oprema i dalje nepotpuna – nedostajao mu je štit ili plašt. Odricao se saveta, da koristi oklop samoće, egoizma, cinizma, odolevajući raznim iskušenjima, ogrnuvši se plaštom vere, hrabrosti, snova, želje, porekla, pripadnosti, posvećenosti , samouverenosti, i postigao svoj cilj.

 Put Novaka Ćokovića, Zoraane Arunović, Damira Mikeca, Aleksandre Perišić, Vaterpolo reprezentacije Srbije i košarkaške reprezentacije do olimpijskog postolja ovoj priči daje ovoživotnost. Oni najbolje znaju koliko je potrebno  i znoja i nadhnuća i koliko je teško – ali su hrabro poput svetlosnog ratnika „jurišali kroz oblake“ do medalja. I to baš u Parizu, koji nije samo grad, već i osećaj.

Hvala Vam. Vaše medalje će odbleskivati snopovima svetlosti nezaborava.