Трећи пут узастопно репрезентација Србија освојила је олимпијски турнир. Још једном је на постољу засвирала химна „Боже правде“, а „отписани“, како их је јавност у отаџбини неправедно окарактерисала, постали су бесмртни и показали широком аудиторијуму где се игра најбољи ватерполо на свету.
Свака репрезентација има свог тихог хероја, који не прича пуно, али на терену или у овом случају базену представља лидера, који не бежи од одговорности, већ тражи лопту у кризним моментима и из таквих ситуација излази као победник. Такав је и Никола Дедовић, шутер српске репрезентације, који се после три године вратио у национални тим и са Делфинима стигао до свог друго олимпијског злата
- Још се сабирају утисци и даље је присутна та блага еуфорија, а пред нама је сада само период за уживање, а потом нова сезона. На балкону је било незаборавно, ово је мој други излазак за њега и још једно предивно искуство. Очекивали смо сви велики број људи из разлога што су нам се са успесима придружили кошаркаши, затим Александра Перишић и на крају Новак Ђоковић. Било је стварно невероватно и надам се да ће се још поновити – каже Дедовић.
Друштвеним мрежама кружили су снимци из Олимпијског села, а могло је да се види како се српски спортисти весела међусобним успесима.
- Атмосфера је од старта била одлична. Сви смо у нашем српском табору подржавали једни друге. Видели сте како смо дочекивали оне који освоје медаљу, на крају смо и ми били дочекани. Може се рећи да смо били права екипа и кад то кажем не мислим само на ватерполисте, већ генерално цела наша олимпијска делегација – рекао је шутер Србије.
ДЕДА, ЈЕ Л' ХОЋЕШ – ХОЋУ
Селектор Урошу Стевановићу није дуго требало да врати међу Делфине Николу Дедовића.
- Није ме било од Олимпијских игара у Токију. Нисам се опростио после злата, али ето једноставно нисам добијао позив. Сада после Светског првенства у Дохи чуо сам се са Урошем Стевановићем са којим се знам прилично дуго. Био је помоћник у Партизану, а затим и мој главни тренер у Радничком. Звао ме, питао да ли сам спреман психички и физички и све то није трајало дуже од пет минута. Није било никаквог размишљања код мене, већ се све свело на његово „деда је л' хоћеш“ и мој потврдни одговор „хоћу“. Нисам осећао притисак због повратка у репрезентацију, напротив баш због искуства сам био смирен и као продукт тога дошла је моја добра игра.
Сада већ традиционално Делфини играју лоше у групној фази, а онда у наставку видимо једну сасвим нову Србију. Карактеристика Рија, Токија и Париза је да се група једва прошла, а потом се ишло до краја
- Прва утакмица против Јапана је нешто што знате шта вас чека, а то је изузетно незгодан противник са атипичним стилом игре, али са репрезентативцима који полако залазе на европско тло и стичу квалитет. Добили смо са голом разлике и потом је уследила Аустралија. Нема неког претераног објашњења зашто смо изгубили против њих, они су савладавши Мађарску и нас, као и замало Америку, показали да су одлична екипа. Када играте турнир, као што су Олимпијске игре, увек морате да имате на уму да је потребно подизати форму, а да је циљ групне фазе да је прођете. То је једноставно као два турнира у једном, прво група, а после креће нешто сасвим ново од четвртфинала – навео је Дедовић, а потом наставио о дешавањима после Аустралије.
- Да ли је било неког интерног договора после Аустралије? Наравно да јесте. Сели смо, погледали се и рекли „ајмо људи“. Био је ту и Новак Ђоковић, наравно остаће тајна шта нам је рекао, али смо знали да све искључиво зависи од нас – каже српски репрезентативац.
Из утакмице у утакмицу могло се приметити као Србија подиже форму и игра све боље.
- После меча са Шпанијом, иако га нисмо добили, знали смо да смо успели да подигнемо форму, али и игру у дефанзиви и офанзиви. Остварили смо први циљ, а то је пласман даље. Пред нама је било четвртфинале, рунда у којој смо несрећно испадали на претходним такмичењима. Одлично смо се знали ми и Грци, они су тим који није имао од Токија толико промена као ми. Стварно је тај меч са онаквом завршницом био прекретница. Одлучили смо после гола Грка за изједначење да играмо до краја, без обзира што је на семафору остало само шест секунди. Кренули смо да пливамо напред, затим је Никола Јакшић направио два завеслаја и потом направио мајсторију која се не брани – истиче наш репрезентативац
Дедовић је био најбољи у полуфиналном окршају са селекцијом Сједињених Америчких Држава у којој је постигао четири поготка.
- Сви наши противницу иду на то да затворе Душана Мандића, знају од кога прети највећа опасност. Не гледам на своја четири гола као нешто што је било преломно, а ето против Американаца сам ја искочио, против Грка је Виктор Рашовић дао два поготка, једноставно играмо и функционишемо као тим. Такође се не обазиремо на суђење, већ гледамо искључиво нас. Морам да честитам нашем Дејану Удовичићу што је са селекцијом САД-а стигао до бронзе. Подигао је ватерполо у земљи која нема професионалну лигу и помогао им да стекну европско искуство. Све у свему, били смо перфектни на тој утакмици и једини логичан исход био је наша победа – рекао је Дедовић.
У Финалу их је, уз Мађарску, чекао највећи ривал, селекција Хрватске која је актуелни светски шампион.
- Финале је увек прича за себе, али пре него што било шта кажем морам да честитам и репрезентацији Хрватске. Њима свака част на свему што су освојили од Токија у ове три године. Међутим, финале нам је дефинитивно био најбољи меч на турниру. Нисам неко ко се пуно бави статистиком, али мислим да смо имали 12 блокада, што је невероватан податак, поготово ако се узме у обзир какве шутере имају. Имали смо одличан почетак меча и велику серију и практично смо тада осетили да можемо врло брзо да их преломимо, што се испоставило као тачно. Успели смо да останемо концентриасни до краја, чврсти у одбрани, а када смо чули сирену, само је могло да крене велико славље – у даху прича саговорник.
ЖАО МИ ЈЕ ШТО НИСАМ ГЛЕДАО НОВАКА И КОШАРКАШЕ
Није било времена да се уживо испрате такмичења у Граду светлости, али нема сумње да су наши спортисти бодрили једни друге.
- Ватерполо турнир је изузетно захтеван, играју се утакмице на свака два дана и практично не остаје времена за неки претерани тренинг. Потребан је одмор и припрема утакмице. Жао ми је што нисам стигао да погледам уживо неке догађаје. Пре свега сада већ легендарно финале Новака Ђоковића, затим наше кошаркаше, ма стварно сам имао жељу да испратим готово све, али једноставно није било простора. Сви смо ми бодрили једни друге и кад се дође са борилишта, неко је уграбио прилику да оде на мечеве и утакмице, али ја нисам стигао. Овако приватно могу да кажем да изузетно добро пратим и познајем спорт, жељно ишчекујем нову сезону Евролиге.
Уследила је Дедовићева завршна реч, поновљена много пута од наших репрезентативаца
- Апсолутно смо сви веровали, али буквално сви до једног да можемо до злата. Знали смо какав нам је квалитет и за шта смо способни. Увек смо причали да идемо на злато, а разлог томе је што не може другачије кад играте за Србију – рекао је Никола и тако јасно ставио до знања да су сви они од првог до последњег били уверени да могу, знају и умеју и да њихов труд мора да се исплати, а да ће спортска несрећа која их је пратила у последње време морати да се окрени и претвори у срећу као награда за труд.
Дедовић је био члан тима који је у Токију на Играма узео злато. Уследиле су три године суше, без икаквог одличја за Делфине. Дошли смо до Париза, а добро познато лице је задужило капицу Србије и злато се вратило тамо где припада. Рецепт је јасан, уколико желите олимпијски трон, позовите Николу Дедовића.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
