Криптонит за Амере

Послератна збивања, током прве половине 20. века, унела су свеж дах у депресивно стање земљине лопте. На западу се родио нови талас демократије, док је на истоку владала својеврсна друштвена одговорност. Међутим, на подручју средишњег дела Европе се формирала нова-стара држава, способна прилагођавању између неодољивог даха свежих новчаница и строге социјалистичке канџе – Југославија. Налик федерацији, давне 1949. прве зраке сунца угледао је селектор репрезентације Србије, данашњи херој, Светислав Пешић – стручњак са сијасет титула из различитих ера кошарке, врхунских способности акомодације. Иако је опшепознато да потиче из Пирота, стратег је рођен на северу земље, у Новом Саду, одакле се преселио на крајњи југ, у место „где је најбоље јагње, добро усољено да вилица утрне” према одважним речима стратега.

Велика захвалност Пироту.

Поменута промена животне средине, тада малом дечаку, донела је препознатљивост, у виду неодољивог акцента и немерљиво стечено знање од врсног пиротског педагога, кошаркашког радника и професора Звонка Минчића. Заљубљеник у игру под обручима директан је „кривац” Пешићевог бављења прелепим спортом и разлог похађања средње школе економског профила, а селектор истиче да научене принципе користи и дан данас.

Велика захвалност Звонку.

Упркос познатој јужњачкој изреци „везали смо се ко куче за сиджимку” значења тоталне инертности, трофејни стручњак одлучио је да се отисне од кућног прага и заигра за Партизан. Иако је далеко познатији као стратег, Пешић је успео са Босном да освоји Куп европских шампиона 1979, пандан данашње Евролиге.

На заласку каријере није размишљао о тренерској струци, већ о студијама економије. Међутим, сходно невероватном животном режирању, сплетом околности, постао је прво директор клуба, па затим и главнокомандујући сарајевског гиганта. Са некадашњим шампионом Старог континента освојио је првенство Југославије, чиме је завредио позицију тренера млађих селекција некадашње велике земље. Велика захвалност Босни.

Ангажманом у Кошаркашком савезу Пешићева каријера добија на узлету налик крстарећем пројектилу. Два пута заредом је освајио шампионат Европе, прво кадетски, па затим јунирски, пре печата каријере – Светског првенства за јуниоре у Бормију 1987. На путу до злата, у италијанском градићу, Плави су два пута савладали САД, а селектор је постао својеврсни криптонит за Америнце – епитет који га прати одвајкада. Међутим, логичан след догађаја – клупа сениора, није реализован, то јест остварен је, али као селектора Немачке. Попео се на врх Старог континента са Панцерима 1993, уследила је понуда берлинске Албе и Пешићев боравак ван родне земље све до 2001.

Ипак, љубав према домовини је била превелика, али и жеља за потврдом.

- Један од разлога што сам се вратио у југословенску кошарку јесте што су ме прогласили немачким тренером и тамо отприлике као и да не играмо кошарку. Други разлог је страх да ћу остати у иностранству заувек и да никада нећу тренирати у својој земљи – рекао је селектор.

Са данашње тачке гледишта одлука је била више него исправна. Већ у првој епизоди на клупи СР Југославије освојио је Европско првенство 2001. у Турској и Светско првенство у Индијанаполису 2002. пруживши навијачима прегршт разлога за славље, у тада не баш здравом окружењу.

На путу до титуле нанео је један од тежих удараца америчкој кошарци савладавши их у четвртфиналу 81:78, на домаћем терену.

Велика захвалност љубави према домовини.

Безмало 20 година касније и после мноштва остварених успеха, члан Куће славних је одлучио да се врати на кормило српске кошарке. Потез је био оспораван од стране многих, повучени радикални потези упали су у око јавности, поготово растанак са Милошем Теодосићем, али резултати су ућуткали дежурне критичаре. Показао је Пешић да са 74 године дужност обавља подједнаким жаром, као и током ране младости. Степен стручности није потребно коментарисати већ способност прилагођавања на различите карактере, времена и тенденције у кошарци.

Са Орловима је заузео друго место на  Светском првенству 2023. у Манили и трећу позицију на Играма у Паризу 2024. Посебно је импресивна хемија изграђена међу играчима и, верујемо, жеља за поновним окупљањем. Успео је репрезентацији да врати стари сјај после слабијих резултата од 2017, али и да покаже, још једном, да су Американци и те како победиви. Стога, велика захвалност непоновљивом селектору Светиславу Пешићу!