Послератна збивања, током прве половине 20. века, унела су свеж дах у депресивно стање земљине лопте. На западу се родио нови талас демократије, док је на истоку владала својеврсна друштвена одговорност. Међутим, на подручју средишњег дела Европе се формирала нова-стара држава, способна прилагођавању између неодољивог даха свежих новчаница и строге социјалистичке канџе – Југославија. Налик федерацији, давне 1949. прве зраке сунца угледао је селектор репрезентације Србије, данашњи херој, Светислав Пешић – стручњак са сијасет титула из различитих ера кошарке, врхунских способности акомодације. Иако је опшепознато да потиче из Пирота, стратег је рођен на северу земље, у Новом Саду, одакле се преселио на крајњи југ, у место „где је најбоље јагње, добро усољено да вилица утрне” према одважним речима стратега.
Велика захвалност Пироту.
Поменута промена животне средине, тада малом дечаку, донела је препознатљивост, у виду неодољивог акцента и немерљиво стечено знање од врсног пиротског педагога, кошаркашког радника и професора Звонка Минчића. Заљубљеник у игру под обручима директан је „кривац” Пешићевог бављења прелепим спортом и разлог похађања средње школе економског профила, а селектор истиче да научене принципе користи и дан данас.
Велика захвалност Звонку.
Упркос познатој јужњачкој изреци „везали смо се ко куче за сиджимку” значења тоталне инертности, трофејни стручњак одлучио је да се отисне од кућног прага и заигра за Партизан. Иако је далеко познатији као стратег, Пешић је успео са Босном да освоји Куп европских шампиона 1979, пандан данашње Евролиге.
На заласку каријере није размишљао о тренерској струци, већ о студијама економије. Међутим, сходно невероватном животном режирању, сплетом околности, постао је прво директор клуба, па затим и главнокомандујући сарајевског гиганта. Са некадашњим шампионом Старог континента освојио је првенство Југославије, чиме је завредио позицију тренера млађих селекција некадашње велике земље. Велика захвалност Босни.
Ангажманом у Кошаркашком савезу Пешићева каријера добија на узлету налик крстарећем пројектилу. Два пута заредом је освајио шампионат Европе, прво кадетски, па затим јунирски, пре печата каријере – Светског првенства за јуниоре у Бормију 1987. На путу до злата, у италијанском градићу, Плави су два пута савладали САД, а селектор је постао својеврсни криптонит за Америнце – епитет који га прати одвајкада. Међутим, логичан след догађаја – клупа сениора, није реализован, то јест остварен је, али као селектора Немачке. Попео се на врх Старог континента са Панцерима 1993, уследила је понуда берлинске Албе и Пешићев боравак ван родне земље све до 2001.
Ипак, љубав према домовини је била превелика, али и жеља за потврдом.
- Један од разлога што сам се вратио у југословенску кошарку јесте што су ме прогласили немачким тренером и тамо отприлике као и да не играмо кошарку. Други разлог је страх да ћу остати у иностранству заувек и да никада нећу тренирати у својој земљи – рекао је селектор.
Са данашње тачке гледишта одлука је била више него исправна. Већ у првој епизоди на клупи СР Југославије освојио је Европско првенство 2001. у Турској и Светско првенство у Индијанаполису 2002. пруживши навијачима прегршт разлога за славље, у тада не баш здравом окружењу.
На путу до титуле нанео је један од тежих удараца америчкој кошарци савладавши их у четвртфиналу 81:78, на домаћем терену.
Велика захвалност љубави према домовини.
Безмало 20 година касније и после мноштва остварених успеха, члан Куће славних је одлучио да се врати на кормило српске кошарке. Потез је био оспораван од стране многих, повучени радикални потези упали су у око јавности, поготово растанак са Милошем Теодосићем, али резултати су ућуткали дежурне критичаре. Показао је Пешић да са 74 године дужност обавља подједнаким жаром, као и током ране младости. Степен стручности није потребно коментарисати већ способност прилагођавања на различите карактере, времена и тенденције у кошарци.
Са Орловима је заузео друго место на Светском првенству 2023. у Манили и трећу позицију на Играма у Паризу 2024. Посебно је импресивна хемија изграђена међу играчима и, верујемо, жеља за поновним окупљањем. Успео је репрезентацији да врати стари сјај после слабијих резултата од 2017, али и да покаже, још једном, да су Американци и те како победиви. Стога, велика захвалност непоновљивом селектору Светиславу Пешићу!
ЧУВЕНИХ 250 СТЕПЕНИКА ПРЕКО ИГМАНА ЗА БОРМИО 1987.
Поверење Кошаркашког савеза Југославије, указано 1985, Светислав Пешић је искористио на најбољи начин. Водио је јуниорску и кадетску селекцију до злата на европским смотрама, да би потом у Бормију 1987. постао светски првак и то на доминантан начин.
Кошаркаши су први део припрема провели у Планинарском дому, надомак Пирота, а бројни мештани градића укључени су били у рад са најталентованијим младићима. Околина Старе планине није била богата са секундарним изворима забаве, на шта је селектор посебно обраћао пажњу. Поједини играчи околину су назвали „губилиште”.
Интензитет тренинга је био немилосрдан, посебно чувених 250 степеника на планини Игман. Међутим, труд се и те како исплатио. Плави су просечно постизали 112 поена по утакмици, два пута победивши фаворизовану селекцију САД, 110:95 и 86:76.
Током мандата Светислава Пешића, од 1984. до 1987, бројне легенде југословенске и српске кошарке начиниле су прве кораке, Александар Ђорђевић, Владе Дивац, Небојша Илић, Тони Кукоч, Мирослав Пецарски, Дино Рађа...
Зато, велика захвалност стратегу због бројних лепих успомена.

Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.