Препознао сам Лиуа по осмеху

Шангај, 17. август. Градски дерби: Шенхуа – Порт, увидом у табелу – водећи тандем кинеског шампионата. На стадиону к'о у кутији шибица: 72.000 људи. Градоначелник, са свитом, пробија се кроз масу, с јасним циљем – ка двојици људи у свечаној ложи. С благим наклоном, својствено источњацима, стиска им руке.

Кинези првог обожавају: Лиу Хаигуанг, Википедија помаже – од 1983. до 1990. са 58 утакмица за репрезентацију, зачињених, укључујући и бравуре у олимпијској, са 36 голова, донедавно за атрибут најбољег стрелца у историји. Логично, сад на позицији председника Фудбалске федерације Шангаја.

Други, седокоси белац, већ је енигма, аудиторијум претпоставља – Лиуов гост, упућенији откривају – саиграч из доба кад је пред ОИ у Сеулу послат у Југославију да од европских Бразилаца „краде” тајне фудбала.

- Господине Шћеповићу, добродошли – градски званичник „отвара срце” Шангаја Србину, пустимо ли уметничкој слободи на вољу – крајем „осамдесетих” прошлог века и сам заинтересован како Ђа (у нас познат као Ђиу) и Лиу играју у „тамо неком” Партизану.

- После 35 година видео сам пријатеља – трепери глас Слађану Шћеповићу, пуног срца по повратку с десетодневне бајковите одисеје у Кини, сажете у дирљив сусрет с првим странцем - стрелцем у овдашњем фудбалу.

Да се најежиш..

- Да ли сам га препознао? Променио се, године учинише своје, али... „Издаде” га осмех!

Сад је још теже...

- Пре извесног времена, овде у Београду, зове ме Иван Ивовић: „Дођи у 'Радисон', хоће неки Кинези да те виде”. Испостави се – Лиуови пријатељи, фотографишемо се, одмах му проследе слику. Иван већ уговорио учешће Партизанових кадета на турниру у Шангају, уз Лиуов услов: „Обавезно да дође и Шћеповић!” Шта ћу, ето и мене с Мирославом Вулићевићем и клинцима у авиону...

Честити Прибојац још 1987. заволео је идентичног себи:

- Лиу? Добар човек, једноставан, скроман. Уверих се – велико име, сви га воле. Бизнисмен, последње четири године на челу федерације. Наравно, питао сам шта ради Ђа, каже – помоћни тренер у женској репрезентацији.

Кинез се показао као сјајан домаћин.

- Одушевио се дресу Партизана с деветком и исписаним Лиу, засузих, малтене, кад у просторијама федерације угледах таблу с натписом Шћеповић окружену кинеским словима. Ивовића и мене водили су свуда, Шангај – моћан град, 25 милиона становника. Огромне улице, аутомобили на батерије.

Шлагворт за повратак у прошлост...

- Београд, '87, '88 – Ђиу и Лиу седну у стару ладу, Воја Радојевић их је возио, па кроз Војводе Степе, где су живели, до стадиона. Ушке, Бајро, ја... с њима.

Шћеповић памти као да је било јуче:

- Лиу је био опуштенији него Ђа... Позитиван, насмејан, заје..нт! Ни сад не говори добро енглески, али српски... неке псовке су остале.

У Партизану је, за шефовања Јусуфија и Вукотића, била паклена конкуренција...

- Нарочито у нападу! Лиу је, углавном, улазио, али је, рецимо, на ЈНА против Будућности већ у 30. секунди дао гол. До краја – још један!

Слађан се „из Београда враћа у Шангај”:

- Пита ме: „Хоћеш ли да доведеш синове у Кину?” Има и он децу...

На далеком истоку, уверава и Партизанов чувени центарфор, још живи легенда о Валтеру, кад...

- По доласку у хотел сјатили се Кинези, погледам – један држи моју слику из Темпа, шутирам... Тражи аутограм! Иначе, чува и Лиу постер Партизанове тадашње екипе, с нашим потписима...

Из Шћеповића – цунами емоција:

- Кад сам одлазио, Лиу ме је подигао! Узвратим: 'Ајде, дођи у Београд, знаш колико вас волимо...

Челично пријатељство, нерђајуће и после 35 година!