Кад је тешко да не траже изговоре и кривце него да свако пође од себе

Пре 24 године попео се на шампионско постоље на Олимпијским играма у Сиднеју са мушком одбојкашком репрезентацијом. Овог лета, поново се са највећег спортског такмичења вратио са великим заслугама за још једну златну медаљу којом се Србија поноси. Медаљом ватерполиста у коју је у улози спортског психолога уткао себе. Андрија Герић, некдашњи блокер, одбојкашки репрезентативац за пример – данас члан стручног штаба ватерполо олимпијског шампиона...

- Утисци се још нису слегли. Било ми је фантастично. Захвалан сам што сам добио прилику да прођем кроз све то из друге улоге. Ова је можда чак и тежа него играчка, јер само индиректно можеш да утичеш на нешто, а играчи су ти који то спроводе у дело. Сама медаља, проглашење и купање у базену после освајања злата, остаће ми урезано у сећању цео живот. Пошто долазим из одбојке, волим тимски спорт. Драго ми је да сам имао прилику да будем део тога и у новој улози, а надам се да ћу их имати још на будућим Олимпијским играма – рекао је Андрија на почетку разговора за Спортски журнал.

Од Сиднеја до Париза, није се много тога променило.

- Што се тиче система све је врло слично, такмичења, село... Само су данашње генерације много усмерене на телефоне, мање се друже. Навикли смо на то, морамо да се прилагодимо генерацијама које су другачије. И ми смо се разликовали од оних пре нас.

На помен медаља многи би помислили на трофејног одбојкаша, али његово име у свету ватерпола било је изненађење. Међутим, рођени Новосађанин годинама у склопу посла преноси знање и бави се менталном спремом спортиса. То је препознао селектор Урош Стевановић, тако је и дошло до сарадње.

- Прошле године су дошли на идеју да ангажују спортског психолога, јер су имали проблема у екипи. Урош ме је позвао у фебруару, договорили смо се и почели да радимо у мају, пре припрема. Углавном смо радили заједничке радионице и „један на један“. Сваки играч има и неке личне проблеме, које не жели да дели у тиму и онда је потребно да се тај приступ миксује. Групно смо радили на тиму, појединачно на индивидуалним проблемима. Са некима више, са некима мање, по потреби. Користио сам своје искуство што се тиче Игара, победа, пораза. И ја сам играо и у добром и лошем клубу, освајао, губио... Могу да их разумем како се осећају.

Са Делфинима, трећим узастопним олимпијским шампионима, није било тешко.

- Овде се ради о врхунским спортистима. Имали смо тројицу који су већ освојили Игре два пута. Радили смо доста, а поред играча и са тренерима, зато што је изузетно важно да схвате како најбоље да комуницирају и да се прилагоде. То су све нека ситна подешавања, нисам ја њима открио Америку. Мој први задатак је био да им помогнем да преброде четвртфинале, јер су на последња два такмичења ту стали. Зато им је утакмица са Грчком, када је Јакшић постигао гол у последњих шест секунди, што је јако ретко, дала крила и ту су схватили да могу и да ће бити добро.

Велики посао су играчи урадили и сами.

- Сваку утакмицу касније су гледали и сами коментарисали како су играли, шта се дешавало... Оно што је разлика у односу на претходне две године је да су се држали заједно и у тешким моментима. То је начин да један тим успе, да и када је тешко не траже изговоре и кривце, него свако почиње од себе.

Неписано правило каже да је четвртфинале увек најтеже.

- Не мислим, знам да је тако. То је утакмица после које или идеш да се бориш за медаљу или одлазиш кући. Ватерполо је направљен тако, ту постоје два турнира. Један је групна фаза са шест екипа, одакле четири иду даље и други је елимиациони. Тако смо планирали да подигнемо форму што се тиче физичог дела у другој недељи такмичења. Процена је била да ће Јапан добити Аустралију, али прешли су се. Аустралија је одиграла фантастично и ухватила и нас, добила нас. То је био један мали „шамар”, после чега су почели да играју боље. Подсећа ме на нас у Сиднеју, изгубили смо од Италије и Русије, тако да смо темпирали форму за четвртфинале против Холандије. И то смо промашили, мучили смо се у том дуелу, док је топ форма била у полуфиналу.

Са друге стране, када је у питању борба за злато, Герић није имао дилему.

- Био сам уверен да ћемо добити. Договорио сам се са девојком која је чувала пролаз да ме пусти ако победе, да ускочим у базен. Осећало се да ће да дају све од себе и да ћемо играти добро. Утакмица је била интензивна, али су је контролисали од почетка. Одиграли су баш као неко ко претендује да буде олимпијски шампион.

Није могло да протекне без одбојке. Осврнуо се бивши репрезентативац на учинак мушке и женске селекције.

- Мушкарци су пропустили велику шансу да узму Словенији бод и на тај начин уђу у четвртфинале што би био фантастичан резултат. По квалитету су ту, међу првих осам, али врло тешко даље. Што се тиче девојака, оне једноставно нису кликнуле са тренреом, нису играле са жаром као некад. Ово је из неког угла, као навијач, приметио сам да нису играле пуног срца, већ професионално, а то није довољно за медаљу.

Герић сматра да и одбојкашке селекције треба да посегну за спортским психологом.

- Нема инстант решења, ментална припрема захтева доста рада. Наравно да треба да нађу некога ко ће да ради са њима. Као што имају човека који се бави физичком припремом, тако морају да имају некога и ко се бави менталном – закључио је Андрија Герић.