Kad je teško da ne traže izgovore i krivce nego da svako pođe od sebe

Pre 24 godine popeo se na šampionsko postolje na Olimpijskim igrama u Sidneju sa muškom odbojkaškom reprezentacijom. Ovog leta, ponovo se sa najvećeg sportskog takmičenja vratio sa velikim zaslugama za još jednu zlatnu medalju kojom se Srbija ponosi. Medaljom vaterpolista u koju je u ulozi sportskog psihologa utkao sebe. Andrija Gerić, nekdašnji bloker, odbojkaški reprezentativac za primer – danas član stručnog štaba vaterpolo olimpijskog šampiona...

- Utisci se još nisu slegli. Bilo mi je fantastično. Zahvalan sam što sam dobio priliku da prođem kroz sve to iz druge uloge. Ova je možda čak i teža nego igračka, jer samo indirektno možeš da utičeš na nešto, a igrači su ti koji to sprovode u delo. Sama medalja, proglašenje i kupanje u bazenu posle osvajanja zlata, ostaće mi urezano u sećanju ceo život. Pošto dolazim iz odbojke, volim timski sport. Drago mi je da sam imao priliku da budem deo toga i u novoj ulozi, a nadam se da ću ih imati još na budućim Olimpijskim igrama – rekao je Andrija na početku razgovora za Sportski žurnal.

Od Sidneja do Pariza, nije se mnogo toga promenilo.

- Što se tiče sistema sve je vrlo slično, takmičenja, selo... Samo su današnje generacije mnogo usmerene na telefone, manje se druže. Navikli smo na to, moramo da se prilagodimo generacijama koje su drugačije. I mi smo se razlikovali od onih pre nas.

Na pomen medalja mnogi bi pomislili na trofejnog odbojkaša, ali njegovo ime u svetu vaterpola bilo je iznenađenje. Međutim, rođeni Novosađanin godinama u sklopu posla prenosi znanje i bavi se mentalnom spremom sportisa. To je prepoznao selektor Uroš Stevanović, tako je i došlo do saradnje.

- Prošle godine su došli na ideju da angažuju sportskog psihologa, jer su imali problema u ekipi. Uroš me je pozvao u februaru, dogovorili smo se i počeli da radimo u maju, pre priprema. Uglavnom smo radili zajedničke radionice i „jedan na jedan“. Svaki igrač ima i neke lične probleme, koje ne želi da deli u timu i onda je potrebno da se taj pristup miksuje. Grupno smo radili na timu, pojedinačno na individualnim problemima. Sa nekima više, sa nekima manje, po potrebi. Koristio sam svoje iskustvo što se tiče Igara, pobeda, poraza. I ja sam igrao i u dobrom i lošem klubu, osvajao, gubio... Mogu da ih razumem kako se osećaju.

Sa Delfinima, trećim uzastopnim olimpijskim šampionima, nije bilo teško.

- Ovde se radi o vrhunskim sportistima. Imali smo trojicu koji su već osvojili Igre dva puta. Radili smo dosta, a pored igrača i sa trenerima, zato što je izuzetno važno da shvate kako najbolje da komuniciraju i da se prilagode. To su sve neka sitna podešavanja, nisam ja njima otkrio Ameriku. Moj prvi zadatak je bio da im pomognem da prebrode četvrtfinale, jer su na poslednja dva takmičenja tu stali. Zato im je utakmica sa Grčkom, kada je Jakšić postigao gol u poslednjih šest sekundi, što je jako retko, dala krila i tu su shvatili da mogu i da će biti dobro.

Veliki posao su igrači uradili i sami.

- Svaku utakmicu kasnije su gledali i sami komentarisali kako su igrali, šta se dešavalo... Ono što je razlika u odnosu na prethodne dve godine je da su se držali zajedno i u teškim momentima. To je način da jedan tim uspe, da i kada je teško ne traže izgovore i krivce, nego svako počinje od sebe.

Nepisano pravilo kaže da je četvrtfinale uvek najteže.

- Ne mislim, znam da je tako. To je utakmica posle koje ili ideš da se boriš za medalju ili odlaziš kući. Vaterpolo je napravljen tako, tu postoje dva turnira. Jedan je grupna faza sa šest ekipa, odakle četiri idu dalje i drugi je elimiacioni. Tako smo planirali da podignemo formu što se tiče fizičog dela u drugoj nedelji takmičenja. Procena je bila da će Japan dobiti Australiju, ali prešli su se. Australija je odigrala fantastično i uhvatila i nas, dobila nas. To je bio jedan mali „šamar”, posle čega su počeli da igraju bolje. Podseća me na nas u Sidneju, izgubili smo od Italije i Rusije, tako da smo tempirali formu za četvrtfinale protiv Holandije. I to smo promašili, mučili smo se u tom duelu, dok je top forma bila u polufinalu.

Sa druge strane, kada je u pitanju borba za zlato, Gerić nije imao dilemu.

- Bio sam uveren da ćemo dobiti. Dogovorio sam se sa devojkom koja je čuvala prolaz da me pusti ako pobede, da uskočim u bazen. Osećalo se da će da daju sve od sebe i da ćemo igrati dobro. Utakmica je bila intenzivna, ali su je kontrolisali od početka. Odigrali su baš kao neko ko pretenduje da bude olimpijski šampion.

Nije moglo da protekne bez odbojke. Osvrnuo se bivši reprezentativac na učinak muške i ženske selekcije.

- Muškarci su propustili veliku šansu da uzmu Sloveniji bod i na taj način uđu u četvrtfinale što bi bio fantastičan rezultat. Po kvalitetu su tu, među prvih osam, ali vrlo teško dalje. Što se tiče devojaka, one jednostavno nisu kliknule sa trenreom, nisu igrale sa žarom kao nekad. Ovo je iz nekog ugla, kao navijač, primetio sam da nisu igrale punog srca, već profesionalno, a to nije dovoljno za medalju.

Gerić smatra da i odbojkaške selekcije treba da posegnu za sportskim psihologom.

- Nema instant rešenja, mentalna priprema zahteva dosta rada. Naravno da treba da nađu nekoga ko će da radi sa njima. Kao što imaju čoveka koji se bavi fizičkom pripremom, tako moraju da imaju nekoga i ko se bavi mentalnom – zaključio je Andrija Gerić.