Швеђанин енглеског стила

Свен Горан-Ериксон, некадашњи фудбалер ниског ранга и врхунски успешан тренер, преминуо је у 77. години изгубивши борбу са раком панкреаса. За историју фудбал неће остати упамћен о иновацијама, али 19 трофеја освојених са пет клубова поставиће га у галерију најуспешнијих тренера. Посебно место намењено му је као првом странцу који је именован за селектора Енглеске. 

Породица је објавила да је преминуо окружен најближима, само три дана пошто је емитован део документарног филма у продукцији Би-Би-Сија као његова последња порука.

- Имао сам добар живот. Мислим да се сви бојимо дана када ћемо умрети, али смрт је такође део живота. Морате да научите да прихватите то. Надам се да ће на крају људи рећи да сам био добар човек. Свестан сам да то не мисле баш сви, али шта је ту је. Надам се да ћете ме памтити као позитивног човека који се трудио да уради све што може. Немојте да вам буде жао, насмејте се. Хвала вам на свему, тренери, играчи, навијачи... Било је фантастично. Чувајте се и чувајте свој живот - живите га здраво - рекао је Ериксон у последњем обраћању свету фудбала.

Рођен је 5. фебруара 1948. у Сунеу, градићи који данас насељава 10.000 људи. Фудбал је почео да игра у касном школском добу, са 16 година. Почео је у нижеразредном Торсбију из кога је поласком на студије економије у Сефле прешао у Сифахалу. Док је радио ка наставник физичког у Еребру играо је за друголигаша Карлског у коме је обављао и посао тренера.

Играчку каријеру је завршио у 27. години кад је схатио да неће доћи до елитног ранга.

- На мене су гледали као на изразито просечног дефанзивца, али на некога ко је ретко правио грешке - испричао је Ериксон у једном интервјуу.

Први тренерски посао добио је 1975. у трећелигашу Дегерворшу као помоћник Торду Грипу. Кад је 1977. Грип именован за селектора Шведске, Ериксон је у напређен у првог тренера. Била је то прилика да у дело спроведе идеје о раду на енглески начин. Као велики поштовалац колега Боба Хаутона и Роја Хоџсона за две сезоне рада увео је Дегенфорш у другу лигу.

Била је то улазница у највиши ранг. Ериксон је 1. јануара 1979. именован за тренера Гетеборга. Титулу шампиона није донео, међутим два Купа Шведске (1979, 1982) и освајање УЕФА купа 1982. отворила су му врата Европе.

Успех је искористио да се пресели у Лисабон. Преузео је Бенфику у којој је радио у два мандата (1982-84, 1989-92). Са Орловима из Лисабона је освојио три првенства, два Купа Португалије и један Супер куп, али није успео да скине „Гутманово проклетство”. Изгубио је финала УЕФА купа 1983. и Купа шампиона 1990.

Ериксон је током каријере радио у 12 клубова и био селектор четири репрезентације. Током деценија су се смењивали успони и падови, међутим, никада за собом није затворио врата. Фудбалу није понудио значајне тактичке иновације, али где год је радио освајао је харизмом која је освајача играче и навијаче.

Такав је успео да отопли срца и увек хладнокрвним и подозривим Енглезима. Избор Ериксона за селектора нације која сматра да је измислила фудбал био је једна од највећих сензација у историји игре. Иако водећи претенциозно названу „златну генерацију” коју су чинили Џерард, Лампард, Руни, Тери није освојио ниједан трофеј, пробојем у четвртфинале СП 2002. и 2006. и осмину финала ЕП 2004. подизањем Енглеске са 17. на пето место листе ФИФА оживео је амбиције острвљана да би могли поново да постану веле-сила.

Добар утисак са репрезентацијом донели су му у Енглеској ангажмане у Манчестер ситију, Лестеру и Нотингем форесту, али најбоље године су му већ прошле. Постао је светски путник, често се селио, ретко где остајући дуже од једне сезоне.

Тренерску каријеру је завршио 2019. као селектор Филипина. Није имао чаробни штапић да острвску земљу претвори и регионалну силу Пацифика, али као и свуда освојио је срца сарадника и још неколико година одржавао везу као саветник Фудбалског савеза.

Ериксона су као узор у раду навели Карло Анћелоти, Симоне Инзаги, Дијего Симеоне и Роберто Манћини истичући да следе његов пример позитивног руковођења и доброг односа са играчима.