Šveđanin engleskog stila

Sven Goran-Erikson, nekadašnji fudbaler niskog ranga i vrhunski uspešan trener, preminuo je u 77. godini izgubivši borbu sa rakom pankreasa. Za istoriju fudbal neće ostati upamćen o inovacijama, ali 19 trofeja osvojenih sa pet klubova postaviće ga u galeriju najuspešnijih trenera. Posebno mesto namenjeno mu je kao prvom strancu koji je imenovan za selektora Engleske. 

Porodica je objavila da je preminuo okružen najbližima, samo tri dana pošto je emitovan deo dokumentarnog filma u produkciji Bi-Bi-Sija kao njegova poslednja poruka.

- Imao sam dobar život. Mislim da se svi bojimo dana kada ćemo umreti, ali smrt je takođe deo života. Morate da naučite da prihvatite to. Nadam se da će na kraju ljudi reći da sam bio dobar čovek. Svestan sam da to ne misle baš svi, ali šta je tu je. Nadam se da ćete me pamtiti kao pozitivnog čoveka koji se trudio da uradi sve što može. Nemojte da vam bude žao, nasmejte se. Hvala vam na svemu, treneri, igrači, navijači... Bilo je fantastično. Čuvajte se i čuvajte svoj život - živite ga zdravo - rekao je Erikson u poslednjem obraćanju svetu fudbala.

Rođen je 5. februara 1948. u Suneu, gradići koji danas naseljava 10.000 ljudi. Fudbal je počeo da igra u kasnom školskom dobu, sa 16 godina. Počeo je u nižerazrednom Torsbiju iz koga je polaskom na studije ekonomije u Sefle prešao u Sifahalu. Dok je radio ka nastavnik fizičkog u Erebru igrao je za drugoligaša Karlskog u kome je obavljao i posao trenera.

Igračku karijeru je završio u 27. godini kad je shatio da neće doći do elitnog ranga.

- Na mene su gledali kao na izrazito prosečnog defanzivca, ali na nekoga ko je retko pravio greške - ispričao je Erikson u jednom intervjuu.

Prvi trenerski posao dobio je 1975. u trećeligašu Degervoršu kao pomoćnik Tordu Gripu. Kad je 1977. Grip imenovan za selektora Švedske, Erikson je u napređen u prvog trenera. Bila je to prilika da u delo sprovede ideje o radu na engleski način. Kao veliki poštovalac kolega Boba Hautona i Roja Hodžsona za dve sezone rada uveo je Degenforš u drugu ligu.

Bila je to ulaznica u najviši rang. Erikson je 1. januara 1979. imenovan za trenera Geteborga. Titulu šampiona nije doneo, međutim dva Kupa Švedske (1979, 1982) i osvajanje UEFA kupa 1982. otvorila su mu vrata Evrope.

Uspeh je iskoristio da se preseli u Lisabon. Preuzeo je Benfiku u kojoj je radio u dva mandata (1982-84, 1989-92). Sa Orlovima iz Lisabona je osvojio tri prvenstva, dva Kupa Portugalije i jedan Super kup, ali nije uspeo da skine „Gutmanovo prokletstvo”. Izgubio je finala UEFA kupa 1983. i Kupa šampiona 1990.

Erikson je tokom karijere radio u 12 klubova i bio selektor četiri reprezentacije. Tokom decenija su se smenjivali usponi i padovi, međutim, nikada za sobom nije zatvorio vrata. Fudbalu nije ponudio značajne taktičke inovacije, ali gde god je radio osvajao je harizmom koja je osvajača igrače i navijače.

Takav je uspeo da otopli srca i uvek hladnokrvnim i podozrivim Englezima. Izbor Eriksona za selektora nacije koja smatra da je izmislila fudbal bio je jedna od najvećih senzacija u istoriji igre. Iako vodeći pretenciozno nazvanu „zlatnu generaciju” koju su činili Džerard, Lampard, Runi, Teri nije osvojio nijedan trofej, probojem u četvrtfinale SP 2002. i 2006. i osminu finala EP 2004. podizanjem Engleske sa 17. na peto mesto liste FIFA oživeo je ambicije ostrvljana da bi mogli ponovo da postanu vele-sila.

Dobar utisak sa reprezentacijom doneli su mu u Engleskoj angažmane u Mančester sitiju, Lesteru i Notingem forestu, ali najbolje godine su mu već prošle. Postao je svetski putnik, često se selio, retko gde ostajući duže od jedne sezone.

Trenersku karijeru je završio 2019. kao selektor Filipina. Nije imao čarobni štapić da ostrvsku zemlju pretvori i regionalnu silu Pacifika, ali kao i svuda osvojio je srca saradnika i još nekoliko godina održavao vezu kao savetnik Fudbalskog saveza.

Eriksona su kao uzor u radu naveli Karlo Anćeloti, Simone Inzagi, Dijego Simeone i Roberto Manćini ističući da slede njegov primer pozitivnog rukovođenja i dobrog odnosa sa igračima.