Стевица Кузмановски био је прво успешан гимнастичар. Међутим, након једног такмичења и лома руке определио се за фудбал и винуо се међу успешне спортисте. Са 20 година стигао је у Партизан, али у Хумској није остварио запажени учинак. Касније је, у другим клубовима, потврдио класу.
Дефанзивац који је често решетао противничке мреже. Можда је прерано дошао у Партизан или га у табору црно-белих нису одмах препознали као истинског аса. Тек, у Хумској је прославио титулу шампиона Југославије, па кренуо у истинско доказивање. И успео да потврди да се ради о поузданом штоперу који је у офанзиви често погађао циљ.
Рођен је у Тетову 16. новембра 1962. Логично, каријеру је започео у Тетексу.
- У родном граду бавио сам се гимнастиком на високом нивоу. Био сам републички вицешампион. Дан пред такмичење у Скопљу где је требало да постанем југословенски шампион, поломио сам руку. Многи тренери звали су ме да тренирам фудбал, али љубав према гимнастици била је јача од свега. Тешка повреда руке спречила ме да наставим да се бавим гимнастиком. Иначе, свакоме бих препоручио да се бави тим спортом, фантастичан је, ствара базу, структуру тела и формира менталитет да након 14. године и гимнастике можеш да тренираш било који спорт и да будеш успешан. Зато сам дуго трајао у фудбалу, а могао сам још две или три године активно да играм - истиче Стевица Кузмановски.
Стигао је у Партизан 1982. Није се наиграо, али имао је повода за славље - освојио је титулу већ у првој сезони.
- Од те генерације, био сам једини репрезентативац Југославије у млађим селекцијама. Ту су били покојни Драган Манце и Зоран Чава Димитријевић, па Зоран Арсић, голман Станишић, Саша Лопичић, Звонко Поповић и низ других квалитетних играча. Убележио сам око 40 утакмица за омладинску и младу репрезентацију Југославије. То је била препорука да будем прикључен првом тиму. По доласку Милоша Милутиновића дебитовао сам за Партизан, на нашем стадиону против Будућности. Дао сам Партизану много тога, само је фудбал постојао у мојој глави, али тада су се догодиле одређене ствари, неки су одлучили да мој квалитет није за Партизан. Прилично револтиран отишао сам, испоставило се да сам успео у другим клубовима, пре свега у ОФК Београду.
Пуну зрелост доживео је у Пелистеру. Потом је играо у ОФК Београду, Раду, па опет на Старој Карабурми. Било је то лепо време, пуни стадиони, искрена пријатељства и другарства.
- У Битољу сам био на каљењу, али најлепше ми је било у ОФК Београду. Много сам сазрео са искусним вуковима друголигашке сцене. Пелистер је тада био трећи, изгубили смо дах за Сутјеском и ОФК Београдом. Сјајни човек и тренер Милош Милутиновић хтео је да дођем у Партизан. Моја успешна каријера везана је за ОФК Београд, али лепе године имао сам и у Раду. Нисам хтео да одем из главног града. Млад сам се оженио, ту су ми супруга и деца, па сам за везан за престоницу. ОФК Београд ми је највише прирастао за срце, у том клубу доживео сам најлепше моменте - открива Кузмановски.
Дубок траг оставио је у Турској. Тамо је променио четири клуба.
- Најлепше сам играо у Турској. Званично, две године био сам најбољи либеро турског првенства. Отишли смо у Коџаели Фахрудин Омеровић, Мишко Мирковић и ја. Прве године направили смо сензацију, пласирали смо се у Куп УЕФА, а на полусезони били први, испред Галатасараја, Бешикташа, Трабзона... Онда сам прешао у Галату. Провео сам тамо пола године, али био је велики притисак. Зашто нису дошла највећа светска имена, него ја. Новинари и навијачи тамо се гласно чују. Отишао сам у велики клуб због Лиге шампиона. Још сам променио два тима, Анталију и Ескишехир.
Следи повратак у Рад, па завршетак каријере у ОФК Београду. Нису равнодушно на његову игру гледали у Црвеној звезди, Хајдуку, Динаму, чак је и Партизан променио мишљење о њему.
- Негде на почетку моје каријере било је интересовања Хајдука. Био сам учесник зимске и летње школе фудбала у Медулину. Са голманом Сплићана Пударом био сам цимер. И Црвена звезда је била добра опција, али на мојој позицији играо је Бошко Ђуровски. Онда су у Тетово дошли људи из Партизана и одвели ме у Хумску. У мојим зрелим годинама Звезда се распитивала, али није озбиљно да кажем да могу одговорити њеним захтевима са 35 или 36 година. Нисам имао храбрости, није било згодно да будем либеро тог великана, али драго ми је да су се интересовали. Много ми је то значило.
У његово време Рад је јурио за Европом, а ОФК Београд, сећамо се, умео да победи Црвену звезду на Маракани. И да не беше тешких година и проклетих санкција, можда би, пре свега са Романтичарима Кузмановски играо на међународној сцени.
- Жао ми је што до тога није дошло. Са Радом сам успео, кад смо били четврти у шампионату Југославије, да изборимо Куп УЕФА. Била је то фантастична сезона. Онда смо имали лепу причу ОФК Београд и ја, тренирао нас је легендарни Илија Петковић. Били смо на крају трећи. Голман Каравајев, па Терзић, Шпољарић, Ђурђевић, Мирковић, капитен Лончар... Дивна екипа. Били смо раздрагани, весели, људи који су водили клуб били су фантастични, онда је дошла победа против европске Звезде на њеном терену. Да су нам дали да играмо Европу ривал би нам био мадридски Реал. Санкције, ничим заслужене, спречиле су нас у томе.
ДИВНА САРАДЊА СА ВАРГОМ И БЕКВАЛЦЕМ
Звонко Варга, дивни човек и спортиста, био је саиграч Стевице Кузмановског. Некадашњи дефанзивац био му је био помоћник у ОФК Београду. Био је тренер више клубова, између осталих, и Славије из Софије. Данас је у ОФК Београду, повратнику у Супер лигу.
- Из копачки сам ушао у тренерске ципеле. Варга и ја смо у ОФК Београду провели годину и по дана заједно. Онда сам сарађивао са Драгољубом Беквалцем, такође дивним човеком и тренером. Касније сам самостално почео да радим. И у Бугарској и у Јерменији имао сам добре резултате. Поштено сам одрадио све што је од мене тражено. Сада у ОФК Београду помажем младим и добрим људима који воде клуб. Заволео сам Романтичаре и радује ме да поново играмо у друштву најбољих, верујем да ћемо дуго остати у Супер лиги – рекао је Кузмановски.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
