VREMEPLOV – Kuzmanovski: Zbog loma ruke fudbaler, a ne gimnastičar

Stevica Kuzmanovski bio je prvo uspešan gimnastičar. Međutim, nakon jednog takmičenja i loma ruke opredelio se za fudbal i vinuo se među uspešne sportiste. Sa 20 godina stigao je u Partizan, ali u Humskoj nije ostvario zapaženi učinak. Kasnije je, u drugim klubovima, potvrdio klasu.

Defanzivac koji je često rešetao protivničke mreže. Možda je prerano došao u Partizan ili ga u taboru crno-belih nisu odmah prepoznali kao istinskog asa. Tek, u Humskoj je proslavio titulu šampiona Jugoslavije, pa krenuo u istinsko dokazivanje. I uspeo da potvrdi da se radi o pouzdanom štoperu koji je u ofanzivi često pogađao cilj.

Rođen je u Tetovu 16. novembra 1962. Logično, karijeru je započeo u Teteksu.

- U rodnom gradu bavio sam se gimnastikom na visokom nivou. Bio sam republički vicešampion. Dan pred takmičenje u Skoplju gde je trebalo da postanem jugoslovenski šampion, polomio sam ruku. Mnogi treneri zvali su me da treniram fudbal, ali ljubav prema gimnastici bila je jača od svega. Teška povreda ruke sprečila me da nastavim da se bavim gimnastikom. Inače, svakome bih preporučio da se bavi tim sportom, fantastičan je, stvara bazu, strukturu tela i formira mentalitet da nakon 14. godine i gimnastike možeš da treniraš bilo koji sport i da budeš uspešan. Zato sam dugo trajao u fudbalu, a mogao sam još dve ili tri godine aktivno da igram - ističe Stevica Kuzmanovski.

Stigao je u Partizan 1982. Nije se naigrao, ali imao je povoda za slavlje - osvojio je titulu već u prvoj sezoni.

- Od te generacije, bio sam jedini reprezentativac Jugoslavije u mlađim selekcijama. Tu su bili pokojni Dragan Mance i Zoran Čava Dimitrijević, pa Zoran Arsić, golman Stanišić, Saša Lopičić, Zvonko Popović i niz drugih kvalitetnih igrača. Ubeležio sam oko 40 utakmica za omladinsku i mladu reprezentaciju Jugoslavije. To je bila preporuka da budem priključen prvom timu. Po dolasku Miloša Milutinovića debitovao sam za Partizan, na našem stadionu protiv Budućnosti. Dao sam Partizanu mnogo toga, samo je fudbal postojao u mojoj glavi, ali tada su se dogodile određene stvari, neki su odlučili da moj kvalitet nije za Partizan. Prilično revoltiran otišao sam, ispostavilo se da sam uspeo u drugim klubovima, pre svega u OFK Beogradu.

Punu zrelost doživeo je u Pelisteru. Potom je igrao u OFK Beogradu, Radu, pa opet na Staroj Karaburmi. Bilo je to lepo vreme, puni stadioni, iskrena prijateljstva i drugarstva.

- U Bitolju sam bio na kaljenju, ali najlepše mi je bilo u OFK Beogradu. Mnogo sam sazreo sa iskusnim vukovima drugoligaške scene. Pelister je tada bio treći, izgubili smo dah za Sutjeskom i OFK Beogradom. Sjajni čovek i trener Miloš Milutinović hteo je da dođem u Partizan. Moja uspešna karijera vezana je za OFK Beograd, ali lepe godine imao sam i u Radu. Nisam hteo da odem iz glavnog grada. Mlad sam se oženio, tu su mi supruga i deca, pa sam za vezan za prestonicu. OFK Beograd mi je najviše prirastao za srce, u tom klubu doživeo sam najlepše momente - otkriva Kuzmanovski.

Dubok trag ostavio je u Turskoj. Tamo je promenio četiri kluba.

- Najlepše sam igrao u Turskoj. Zvanično, dve godine bio sam najbolji libero turskog prvenstva. Otišli smo u Kodžaeli Fahrudin Omerović, Miško Mirković i ja. Prve godine napravili smo senzaciju, plasirali smo se u Kup UEFA, a na polusezoni bili prvi, ispred Galatasaraja, Bešiktaša, Trabzona... Onda sam prešao u Galatu. Proveo sam tamo pola godine, ali bio je veliki pritisak. Zašto nisu došla najveća svetska imena, nego ja. Novinari i navijači tamo se glasno čuju. Otišao sam u veliki klub zbog Lige šampiona. Još sam promenio dva tima, Antaliju  i Eskišehir.

Sledi povratak u Rad, pa završetak karijere u OFK Beogradu. Nisu ravnodušno na njegovu igru gledali u Crvenoj zvezdi, Hajduku, Dinamu, čak je i Partizan promenio mišljenje o njemu.

- Negde na početku moje karijere bilo je interesovanja Hajduka. Bio sam učesnik zimske i letnje škole fudbala u Medulinu. Sa golmanom Splićana Pudarom bio sam cimer. I Crvena zvezda je bila dobra opcija, ali na mojoj poziciji igrao je Boško Đurovski. Onda su u Tetovo došli ljudi iz Partizana i odveli me u Humsku. U mojim zrelim godinama Zvezda se raspitivala, ali nije ozbiljno da kažem da mogu odgovoriti njenim zahtevima sa 35 ili 36 godina. Nisam imao hrabrosti, nije bilo zgodno da budem libero tog velikana, ali drago mi je da su se interesovali. Mnogo mi je to značilo.

U njegovo vreme Rad je jurio za Evropom, a OFK Beograd, sećamo se, umeo da pobedi Crvenu zvezdu na Marakani. I da ne beše teških godina i prokletih sankcija, možda bi, pre svega sa Romantičarima Kuzmanovski igrao na međunarodnoj sceni.

- Žao mi je što do toga nije došlo. Sa Radom sam uspeo, kad smo bili četvrti u šampionatu Jugoslavije, da izborimo Kup UEFA. Bila je to fantastična sezona. Onda smo imali lepu priču OFK Beograd i ja, trenirao nas je legendarni Ilija Petković. Bili smo na kraju treći. Golman Karavajev, pa Terzić, Špoljarić, Đurđević, Mirković, kapiten Lončar... Divna ekipa. Bili smo razdragani, veseli, ljudi koji su vodili klub bili su fantastični, onda je došla pobeda protiv evropske Zvezde na njenom terenu. Da su nam dali da igramo Evropu rival bi nam bio madridski Real. Sankcije, ničim zaslužene, sprečile su nas u tome.