Колико је хитова за трајну рокерску заоставштину, али и богату архиву стваралаштва у области народне музике, остало иза вазда инспиративног и свестраног кант аутора Боре Ђорђевића, тешко могу да поброје и евентуални помни приређивачи његових „песмарица“, али ни његовим будућим биографима неће бити ништа лакше буду ли се упустили у статистику: колико је голман Бора Ђорђевић примио голова?
Јер, коликогод Борино музичко, песничко и приповедачко умеће било свестрано и свестрасно, ни његова преданост фудбалу није била далеко од сладострасти и чак, порока. Волео је да буде голман, можда и због тога што се, како је говорио, „мање трчи“, али никад при томе није гајио илузију да ће постати, Беара.
И као што ће се сакупљачи јединствених Чорбиних умотворина у стиху и прози, помучити да Бору Ђорђевића сврстају у једну креативну скупину важећих уметничких праваца, тако ће и његово парадирање у голманском дресу, од фудбалских стручњака бити оцењивано и као озбиљно умеће пред противничким голгетерима, али и као његов повремени необавезни наступ у ревији „ударања фудбалске бриге, на весеље“.
Премда се лопти и гитари посветио готово истовремено у родном Чачку, превагнула је магија рок-ен-рола коју је, путем таласа Радио Београда, неодољиво ширио Никола Караклаић. Али, остао је уз лопту, барем онолико колико дружење са њом не подразумева трчање дуже од онога за аутобусом спремним за старт.
ДАНАС САХРАНА
Борисав Ђорђевић (72), далеко познатији под надимком Бора Чорба, биће сахрањен данас у 14,30 часова на Градском гробљу у родном Чачку.
Опело почиње у 14 часова, а Чачани су пијетет и поштовање према свом најпознатијем суграђанину, исказили и тиме што је, одлуком Градске скупштине, јуче у Чачку био дан жалости.
Своју занимљиву голманску сторију, као прилог за књигу о београдском фудбалу којег више нема, под називом „Некад било...“, Бора Чорба нашироко ми је препричавао једног јесењег поподнева 2011.године у кладионици преко пута Палилулске пијаце, где је годинама био део „покретног инвентара“. Пошто ми је претходно написао посвету на тек објављеној својој књизи „Шта је песник хтео да каже“, Бора ме је оставио без текста кад је конобару рекао: „Лимунада“. Зар... Судбина је хтела да то буде наш последњи сусрет, а убрзо су кренули и шапати „да није добро“ па сам му, неколико месеци касније, примерак књиге „Некад било...“ оставио код келнера који служи, лимунаду. Јавио се телефоном и после свега што је доживео као истинска рок и песничка легенда у овом кутку Европе, дечачки се радовао што „га има у београдском фудбалу којег више нема“.
После омладинског стажа на голу завичајног рукометног клуба у Чачку, где је, упркос строгом оцу Драгољубу, војном лицу, још као несташни деран испољавао завидни голмански таленат и незавидну дисциплину, родитељи су Бору послали за Београд „како би се довео у ред“. Окупиран све присутнијим рок покретом, одолевао је велеградским искушењима и успешно завршио Пету београдску гимназију, али оцена „из општег владања“ није се нарочито мењала. Као студент Правног факултета, после две невољне године, схватио је да правна наука није за њега. Наставио је да се бави музиком, покушавао да студира на Факултету драмских уметности, али је индекс остао само легитимација која му је омогућавала да се бави и спортом.
Тако је Бора постао голман београдског Рукометног клуба Универзитет, а о његовим квалитетима на гол-линији, прочуло се по Србији. Прибојски ФАП имао је тада јаку српсколигашку рукометну екипу, али им је фалио поуздани чувар мреже. Бори су нуђени солидни услови да пређе у Прибој, међутим, у његовим ушима већ је увелико бубњао рок ритам.
– Брзо сам баталио рукомет, између осталог и због тога што су нас голмане на тренинзима терали да трчимо као и играчи. Иако мислим и данас да су од голмана једино бубњари „опиченији“ у главу, наставио сам да браним, али фудбалски гол – причао је Бора Чорба.
Са рођаком Мишком Тодоровићем, кога је отац, због уписа на факултет „исписао“ из ОФК Београда, као и са Цобом Младеновићем и незаборавним краљем београдских „малих фудбалских клубова“, Радетом Радисављевићем, који ће касније заиграти за Партизан, Бора Ђорђевић прелази у ФК „Јанко Лисјак“. Клуб је, међутим, убрзо пао у организационе невоље, па се скоро цела екипа преселила на Дорћол, у све амбициознији ФК Полет.
– Било је то време неког мог отрежњења, јер сам силом прилика морао да се суочим са чињеницом да имам крхке кости. Наиме, три пута сам ломио десну ногу и два пута леву. Последњи пут егзекутор је био Џевад Прекази, али није човек био крив, јер где Преки погоди лоптом, ту трава не ниче. Бранио сам тада за ветеране Палилулца против Партизана. Ушке Вучићевић ми није дао гол, није ни Клинчарски, сачувао сам мрежу и од Преказија, али нисам ногу. Срећа да ме та лопта није погодила у главу, овако, нога је зарасла – у свом стилу оставио је Бора Чорба део сећања на своје голманске дане.
Своју најбољу голманску сезону, Бора Ђорђевић проживљавао је под старе дане у београдским зонашу, касније и српсколигашу, ФК Пекар. Био је већ зашао у пету деценију живота када је, као профитабилна рок звезда, међу „пекарима“ тражио „преко хлеба погачу“.
– То је био дотад невиђени трансфер кроз бурек, кифле и пециво које волим неизрециво – покушао је Бора Чорба да објасни неочекивани потез у време када су над Балканом увелико трештали његови „анђели, лутке са насловне стране, амстердами, авиони сломљених крила...“ – Ближила ми се коначна старосна граница и требало је имати сигурно парче `леба у рукама, јер биле су санкције, инострани ангажмани стопирани, а и ваљало је суморну свакодневицу учинити подношљивијом. Звонко Милојевић је већ био убедио Џајића да је бољи голман за Звезду од мене, па сам послушао савет пријатеља Зорана Симића, званог „Пометња“ који је био тренер ФК Пекар и који је, као сваки стратег са погледом напред, желео да има јаку „клупу“. А ја сам на клупи био много јак.
ПРВИ ГОЛМАН ФК ЕСТРАДЕ
У помало заборављеном времену с мање брига и више разоноде, уважени музички стваралац Миша Мијатовић, који је, као и Бора Ђорђевић дуго „љубависао“ и са лоптом и са хармоником, основао је ФК Естраду, а клуб је, поред грба и статута, уредно био озваничен и у ФС Београда. Десетине, углавном хуманитарних, утакмица одиграо је ФК Естрада у земљи и иностранству, а Бора Ђорђевић, уз Кебу и Канаринца, био је један од првих голмана клуба у коме су играли Шабан Шаулић, Харис Џиновић, Владо Калембер, Далибор Брун, Кемал Монтено, Мирослав Илић, МаринкоРоквић, Чоби, глумци Иван Бекјарев, Богдан Диклић...
– Бора је дуго био одличан голман, истицао се сигурним истрчавањем и улогом „трећег бека“. Сећам се како је бурно поздрављен од 55 хиљада гледалаца на стадиону ЈНА кад смо угостили колеге из Италије, за које су играли Тото Котуњо, Умберто Тоци, Ђани Моранди, а за младог Ероса Рамацотија, који ће касније постати светска музичка звезда, сумњали смо да га Италијани „шверцују“ јер је био врхунски фудбалер. Наш селектор, Милутин Шошкић, имао је поверење у голмана Бору Ђорђевића, а утакмица је остала у сећању и због „предигре“ у којој је изведен вишесатни музички програм. Уместо очекиване музичке нумере, Бора Ђорђевић је одржао њему својствену говоранцију, а наступ је завршио више пута поновљеном некадашњом паролом „Трст је наш“. Дипломатски инцидент спречио је преводилац који је, глумећи спонтано замуцкивање, италијанском амбасадуру, пренео своју верзију Борине поруке – сећа се Миша Мијатовић.
Да није само „подгревао клупу“ у Пекару, Бора Чорба нуди и доказе:
– Можда нисам био најбољи голман у Зони те године, али сам, као реш печени чувар мреже, сигурно био најискуснији и најпознатији. Имао је, додуше, Пекар тада четворицу голмана, али ме нада није напуштала. Убрзо је један отишао у војску, други у затвор и ја постанем, заслужено, прва резерва. Убацивао ме тренер Симић повремено у игру, неки завидни новинари су писали „само кад је победа обезбеђена“ али је и публика увек била на мојој страни, скандирајући „Хоћемо Чорбу“.
Био је Бора, каже, и десна рука тренера са задужењем за психолошку припрему екипе.
– Било је то мутно, ратно време и ја сам знао шта треба рећи играчима. Слушали су ме... Пред меч са Југопетролом стизале су претње у стилу „поломићемо вас, не долазите...“ Дођем на утакмицу два сата раније, они имају добру кафану, и ту се „убијем“ за шанком са неколицином југопетролаца и одиграмо меч без фаула. Али, са судијама је било теже, имали су тарифу, њих си једино пиштољем могао да уплашиш, макар празним.
И као резервни голман Пекара, Бора је излазио новинарима у сусрет, будући да је и сам писао за многе новине, што му и није било нарочито тешко јер је „повукао“ на мајку Неранџу, која је била дугогодишњи лектор „Политике експрес“.
– Знајући да у игру могу да уђем само ако се наш први голман повреди, из Студија Б су ме замолили да коментаришем бар прво полувреме утакмице Пекар-Дедиње. Нисам ни знао да је клуб Дедиње био из Младеновца, па сам у микрофон често урлао „Срушићемо Дедиње“. Тек у неко доба сам приметио дежурну „марицу“ крај терена, али су „плавци“ срећом имали у рукама токи-воки, а не транзисторе. Кажем још слушаоцима Студија Б да ће наш Јовановић, који је играо у бар десет клубова, од којих и за неке италијанске, дати гол у петом минуту и да тренер мене чува за друго полувреме. Наравно да сам лупио и једно и друго, али се обистинило и једно и друго. Једино што сам, чим сам ушао у игру, примио гол. Нисам био крив, био је пенал – невино је слегнуо раменима чувар мреже ФК Пекар, Бора Ђорђевић, завршавајући занимљиву исповест о свом големом голманском искуству.
ФК Пекар готово деценију ипо припада клубовима београдског фудбала којег више нема, а сада, ето, на жалост, остајемо и без највећег шармера и боема „малог“ београдског фудбала – Боре Чорбе. Ако има утехе „гледаћемо дом твој, анђеле“.
ЧОВЕК АНЕГДОТА
Сећање на рокера чији је део стваралаштва ушао и основачке уџбенике, Небојша Тасић, дугогодишњи голгетер ФК Пекар, евоцира са позиције генералног секретара из времена кад је Бора Чорба био голман „клуба без адресе“, јер ФК Пекар био је вечити бескућник.
– Бора је,чак и у позним годинама, био солидан голман, али смо га у клубу, као и навијачи, доживљавали највише као „човека анегдоту“ јер готово све што каже вредно је трајног памћења. О његовој преданости нашем дресу нека посведочи податак да је после Гитаријаде у Зајечару, која је трајала готово до зоре, дошао право на нашу утакмицу на игралишту Трудбеника. А каква је добричина био, упамтио је и голман Комграпа за кога у скромном клупском економату, није било рукавица и коме Бора уступио своје. А да је волео да попије, није крио ни на утакмицама, јер је често иза себе у голу, имао флашу пива. Чим дегажира лопту и судија окрене леђа, Бора се сагне иза гол-линије, па макар пиво било, млако – памти шеретлуке Боре Чорбе, генерални секретар ФК Пекар, Небојша Тасић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
