Od nas golmana jedino su bubnjari „udareniji u glavu“ (VIDEO)

Koliko je hitova za trajnu rokersku zaostavštinu, ali i bogatu arhivu stvaralaštva u oblasti narodne muzike, ostalo iza vazda inspirativnog i svestranog kant autora Bore Đorđevića, teško mogu da pobroje i eventualni pomni priređivači njegovih „pesmarica“, ali ni njegovim budućim biografima neće biti ništa lakše budu li se upustili u statistiku: koliko je golman Bora Đorđević primio golova?

Jer, kolikogod Borino muzičko, pesničko i pripovedačko umeće bilo svestrano i svestrasno, ni njegova predanost fudbalu nije bila daleko od sladostrasti i čak, poroka. Voleo je da bude golman, možda i zbog toga što se, kako je govorio, „manje trči“, ali nikad pri tome nije gajio iluziju da će postati, Beara.

I kao što će se sakupljači jedinstvenih Čorbinih umotvorina u stihu i prozi, pomučiti da Boru Đorđevića svrstaju u jednu kreativnu skupinu važećih umetničkih pravaca, tako će i njegovo paradiranje u golmanskom dresu, od fudbalskih stručnjaka biti ocenjivano i kao ozbiljno umeće pred protivničkim golgeterima, ali i kao njegov povremeni neobavezni nastup u reviji „udaranja fudbalske brige, na veselje“.

Premda se lopti i gitari posvetio gotovo istovremeno u rodnom Čačku, prevagnula je magija rok-en-rola koju je, putem talasa Radio Beograda, neodoljivo širio Nikola Karaklaić. Ali, ostao je uz loptu, barem onoliko koliko druženje sa njom ne podrazumeva trčanje duže od onoga za autobusom spremnim za start.

Svoju zanimljivu golmansku storiju, kao prilog za knjigu o beogradskom fudbalu kojeg više nema, pod nazivom „Nekad bilo...“, Bora Čorba naširoko mi je prepričavao jednog jesenjeg popodneva 2011.godine u kladionici preko puta Palilulske pijace, gde je godinama bio deo „pokretnog inventara“. Pošto mi je prethodno napisao posvetu na tek objavljenoj svojoj knjizi „Šta je pesnik hteo da kaže“, Bora me je ostavio bez teksta kad je konobaru rekao: „Limunada“. Zar... Sudbina je htela da to bude naš poslednji susret, a ubrzo su krenuli i šapati „da nije dobro“ pa sam mu, nekoliko meseci kasnije, primerak knjige „Nekad bilo...“ ostavio kod kelnera koji služi, limunadu. Javio se telefonom i posle svega što je doživeo kao istinska rok i pesnička legenda u ovom kutku Evrope, dečački se radovao što „ga ima u beogradskom fudbalu kojeg više nema“.

Posle omladinskog staža na golu zavičajnog rukometnog kluba u Čačku, gde je, uprkos strogom ocu Dragoljubu, vojnom licu, još kao nestašni deran ispoljavao zavidni golmanski talenat i nezavidnu disciplinu, roditelji su Boru poslali za Beograd „kako bi se doveo u red“. Okupiran sve prisutnijim rok pokretom, odolevao je velegradskim iskušenjima i uspešno završio Petu beogradsku gimnaziju, ali ocena „iz opšteg vladanja“ nije se naročito menjala. Kao student Pravnog fakulteta, posle dve nevoljne godine, shvatio je da pravna nauka nije za njega. Nastavio je da se bavi muzikom, pokušavao da studira na Fakultetu dramskih umetnosti, ali je indeks ostao samo legitimacija koja mu je omogućavala da se bavi i sportom.

Tako je Bora postao golman beogradskog Rukometnog kluba Univerzitet, a o njegovim kvalitetima na gol-liniji, pročulo se po Srbiji. Pribojski FAP imao je tada jaku srpskoligašku rukometnu ekipu, ali im je falio pouzdani čuvar mreže. Bori su nuđeni solidni uslovi da pređe u Priboj, međutim, u njegovim ušima već je uveliko bubnjao rok ritam.

– Brzo sam batalio rukomet, između ostalog i zbog toga što su nas golmane na treninzima terali da trčimo kao i igrači. Iako mislim i danas da su od golmana jedino bubnjari „opičeniji“ u glavu, nastavio sam da branim, ali fudbalski gol – pričao je Bora Čorba.

Sa rođakom Miškom Todorovićem, koga je otac, zbog upisa na fakultet „ispisao“ iz OFK Beograda, kao i sa Cobom Mladenovićem i nezaboravnim kraljem beogradskih „malih fudbalskih klubova“, Radetom Radisavljevićem, koji će kasnije zaigrati za Partizan, Bora Đorđević prelazi u FK „Janko Lisjak“. Klub je, međutim, ubrzo pao u organizacione nevolje, pa se skoro cela ekipa preselila na Dorćol, u sve ambiciozniji FK Polet.

– Bilo je to vreme nekog mog otrežnjenja, jer sam silom prilika morao da se suočim sa činjenicom da imam krhke kosti. Naime, tri puta sam lomio desnu nogu i dva puta levu. Poslednji put egzekutor je bio Dževad Prekazi, ali nije čovek bio kriv, jer gde Preki pogodi loptom, tu trava ne niče. Branio sam tada za veterane Palilulca protiv Partizana. Uške Vučićević mi nije dao gol, nije ni Klinčarski, sačuvao sam mrežu i od Prekazija, ali nisam nogu. Sreća da me ta lopta nije pogodila u glavu, ovako, noga je zarasla – u svom stilu ostavio je Bora Čorba deo sećanja na svoje golmanske dane.

Svoju najbolju golmansku sezonu, Bora Đorđević proživljavao je pod stare dane u beogradskim zonašu, kasnije i srpskoligašu, FK Pekar. Bio je već zašao u petu deceniju života kada je, kao profitabilna rok zvezda, među „pekarima“ tražio „preko hleba pogaču“.

– To je bio dotad neviđeni transfer kroz burek, kifle i pecivo koje volim neizrecivo – pokušao je Bora Čorba da objasni neočekivani potez u vreme kada su nad Balkanom uveliko treštali njegovi „anđeli, lutke sa naslovne strane, amsterdami, avioni slomljenih krila...“ – Bližila mi se konačna starosna granica i trebalo je imati sigurno parče `leba u rukama, jer bile su sankcije, inostrani angažmani stopirani, a i valjalo je sumornu svakodnevicu učiniti podnošljivijom. Zvonko Milojević je već bio ubedio Džajića da je bolji golman za Zvezdu od mene, pa sam poslušao savet prijatelja Zorana Simića, zvanog „Pometnja“ koji je bio trener FK Pekar i koji je, kao svaki strateg sa pogledom napred, želeo da ima jaku „klupu“. A ja sam na klupi bio mnogo jak.

Da nije samo „podgrevao klupu“ u Pekaru, Bora Čorba nudi i dokaze:

– Možda nisam bio najbolji golman u Zoni te godine, ali sam, kao reš pečeni čuvar mreže, sigurno bio najiskusniji i najpoznatiji. Imao je, doduše, Pekar tada četvoricu golmana, ali me nada nije napuštala. Ubrzo je jedan otišao u vojsku, drugi u zatvor i ja postanem, zasluženo, prva rezerva. Ubacivao me trener Simić povremeno u igru, neki zavidni novinari su pisali „samo kad je pobeda obezbeđena“ ali je i publika uvek bila na mojoj strani, skandirajući „Hoćemo Čorbu“.

Bio je Bora, kaže, i desna ruka trenera sa zaduženjem za psihološku pripremu ekipe.

– Bilo je to mutno, ratno vreme i ja sam znao šta treba reći igračima. Slušali su me... Pred meč sa Jugopetrolom stizale su pretnje u stilu „polomićemo vas, ne dolazite...“ Dođem na utakmicu dva sata ranije, oni imaju dobru kafanu, i tu se „ubijem“ za šankom sa nekolicinom jugopetrolaca i odigramo meč bez faula. Ali, sa sudijama je bilo teže, imali su tarifu, njih si jedino pištoljem mogao da uplašiš, makar praznim.

I kao rezervni golman Pekara, Bora je izlazio novinarima u susret, budući da je i sam pisao za mnoge novine, što mu i nije bilo naročito teško jer je „povukao“ na majku Nerandžu, koja je bila dugogodišnji lektor „Politike ekspres“.

– Znajući da u igru mogu da uđem samo ako se naš prvi golman povredi, iz Studija B su me zamolili da komentarišem bar prvo poluvreme utakmice Pekar-Dedinje. Nisam ni znao da je klub Dedinje bio iz Mladenovca, pa sam u mikrofon često urlao „Srušićemo Dedinje“. Tek u neko doba sam primetio dežurnu „maricu“ kraj terena, ali su „plavci“ srećom imali u rukama toki-voki, a ne tranzistore. Kažem još slušaocima Studija B da će naš Jovanović, koji je igrao u bar deset klubova, od kojih i za neke italijanske, dati gol u petom minutu i da trener mene čuva za drugo poluvreme. Naravno da sam lupio i jedno i drugo, ali se obistinilo i jedno i drugo. Jedino što sam, čim sam ušao u igru, primio gol. Nisam bio kriv, bio je penal – nevino je slegnuo ramenima čuvar mreže FK Pekar, Bora Đorđević, završavajući zanimljivu ispovest o svom golemom golmanskom iskustvu.

FK Pekar gotovo deceniju ipo pripada klubovima beogradskog fudbala kojeg više nema, a sada, eto, na žalost, ostajemo i bez najvećeg šarmera i boema „malog“ beogradskog fudbala – Bore Čorbe. Ako ima utehe „gledaćemo dom tvoj, anđele“.