Обрадовић: Није био план да променимо цео тим

Кошаркашко знање Жељка Обрадовића је енциклопедијско, отуд – кад год реши да га подели с јавношћу логично је да се љубитељи магичне игре с баскетаром претворе у уво.

Подкаст Едина Авдића – идеално „штиво” у режији најтрофејнијег стручњака Европе, навијачи Партизана имају привилегију – и следеће сезоне на клупи Парног ваљка.

Тема сијасет, у гро-плану - „моментум” црно-белих...

- Прошле године неки играчи су отишли. Имали смо прелазни рок „какав смо имали”. Напустила су нас двојица играча од којих је један био првак Европе, други играо финале НБА лиге. Били су веома важни. Ове године уопште није био план да се промени цео тим, испало је тако из разноразних околности. Неки играчи су имали жељу да иду, други били под уговором. Сматрам да је увек најбоље да се поштује жеља играча. Имали смо и ми неке опције. Суштина је да је играч слободан да ради шта хоће кад заврши уговор. Наше опредељење је да направимо овакав тим какав смо направили и наравно да је одговорност на мени као тренеру. Како ће то да изгледа знаћемо на крају сезоне. Онда ће сви да имају прилику да критикују или да хвале – занимљив је био већ у уводу Обрадовић.

Кошаркашко тржиште, из визуре Партизановог стручног штаба, детаљно је прочешљано.

- Нисмо гледали мање од 80 играча. Прошли смо све што је било на тржишту. Немогућа мисија је да све погодиш, било је изненађења да играч испадне много бољи него што си очекивао, за неке да су баш онакви како си претпостављао, неки да буду разочарање. Кад некога „потпишеш” и направиш тим, сматрам да су најбољи и да у њих највише верујем, то се није променило.

Обрадовићева је при ангажману, наравно, последња.

- Тражио сам од клуба да одлука о формирању тима буде моја. Не треба да будете искључиви и не разговарате са сарадницима, председником, увек сам то радио. Као што смо ове године радили заједно Зоран Савић, Остоја Мијаиловић и ја, наравно, уз велику сарадњу с помоћним тренерима. Причали смо о свим трансферима, информисао сам их, али одлука је моја. У смислу - волео бих овог, али много пута тај није хтео да дође из неког разлога, или су финансијски захтеви били превелики, причам генерално о клубовима - Реалу, Бенетону, ПАО, не само Партизану. Само једне године у Панатинаикосу имао сам буџет и тим на врхунском нивоу, после тога -  никад. Прве године кад сам био првак, па смо прешли у малу салу због ОИ, буџет је био четири пута мањи, али смо разговарали и успели да направимо тим.

Жељко нема дилему при избору кошаркашког сегмента број 1, круцијалног и у одабиру појачања:

- Увек је шут био најважнији, нема дилеме. Ко то има, остале ствари може да нема толико добре – то је суштина. Имао сам играча у Реалу, Римаса Куртинаитиса, где год да је примио лопту окренуо се и погледао кош. То је једини играч у мом животу који је то радио. То увек дајем као пример: кошарка се игра да би убацио лопту у кош. Шут је ствар понављања, сад ћу да вам кажем једну ствар с којом сам био пресрећан. Први тренинг сад који смо имали, седам српских играча, ових младих, сви су остали да шутирају кад сам завршио тренинг... и странци. Али, Бога ми, на крају су њих седморица остали да шутирају. То се мени за ове три године у Партизану није догодило. Посвећеност... Било је неких играча које смо молили да долазе кад је слободан дан, а они никад нису дошли. Како ћеш да постанеш шутер? Кад завршимо тренинг, дам им задатак да се убаци 100 шутева, они ме гледају и кажу: „А, зашто 100?”. Најбољи које сам тренирао свако јутро су долазили и убацивали по 500 шутева. То је суштина.

Кошарка се, по деветоструком клупском шампиону Европе, променила у односу на 1991.

- Другачије је у сваком смислу. Кад сам кренуо да радим прве године у Партизану имао сам једног помоћника, сад имам стручни штаб с пет помоћних, два кондициона тренера, медицинско особље, физиотерапеуте. Променио се и начин припрема, могли смо да идемо кад год смо хтели, па смо проводили у припремном периоду преко два и по месеца. И онда кад започнеш сезону то изгледа другачије. Променио се број утакмица, начин тренинга, у неким стварима и систем и начин рада на самом тренингу. Кошарка се убрзала, играчи су, без обзира што немају толико времена за припреме, атлетски снажнији, јачи, бржи. Има неких ствари које сам користио као тренер и пре 30 година.

Обрадовић је, наравно, мењао стратегију:

- Филозофија се мења од тренутка кад схватиш шта имаш у рукама, какав тим. Од играча покушаваш да направиш нешто што мислиш да ће да ти помогне да екипа игра на добром нивоу. Постулати кошарке: јака, чврста одбрана и брзи поени у транзицији. Нема тренера и играча који неће да инсистира на томе. Све је то лепо док не почну тренинзи, док не дође до првог умора... То је најбитније. Волим да причам са играчима увек о томе шта они мисле, да ми кажу како се осећају у одбрани и у нападу, где виде себе да могу да дају највише, у том смислу се прави и тактика.