Košarkaško znanje Željka Obradovića je enciklopedijsko, otud – kad god reši da ga podeli s javnošću logično je da se ljubitelji magične igre s basketarom pretvore u uvo.
Podkast Edina Avdića – idealno „štivo” u režiji najtrofejnijeg stručnjaka Evrope, navijači Partizana imaju privilegiju – i sledeće sezone na klupi Parnog valjka.
Tema sijaset, u gro-planu - „momentum” crno-belih...
- Prošle godine neki igrači su otišli. Imali smo prelazni rok „kakav smo imali”. Napustila su nas dvojica igrača od kojih je jedan bio prvak Evrope, drugi igrao finale NBA lige. Bili su veoma važni. Ove godine uopšte nije bio plan da se promeni ceo tim, ispalo je tako iz raznoraznih okolnosti. Neki igrači su imali želju da idu, drugi bili pod ugovorom. Smatram da je uvek najbolje da se poštuje želja igrača. Imali smo i mi neke opcije. Suština je da je igrač slobodan da radi šta hoće kad završi ugovor. Naše opredeljenje je da napravimo ovakav tim kakav smo napravili i naravno da je odgovornost na meni kao treneru. Kako će to da izgleda znaćemo na kraju sezone. Onda će svi da imaju priliku da kritikuju ili da hvale – zanimljiv je bio već u uvodu Obradović.
Košarkaško tržište, iz vizure Partizanovog stručnog štaba, detaljno je pročešljano.
- Nismo gledali manje od 80 igrača. Prošli smo sve što je bilo na tržištu. Nemoguća misija je da sve pogodiš, bilo je iznenađenja da igrač ispadne mnogo bolji nego što si očekivao, za neke da su baš onakvi kako si pretpostavljao, neki da budu razočaranje. Kad nekoga „potpišeš” i napraviš tim, smatram da su najbolji i da u njih najviše verujem, to se nije promenilo.
Obradovićeva je pri angažmanu, naravno, poslednja.
- Tražio sam od kluba da odluka o formiranju tima bude moja. Ne treba da budete isključivi i ne razgovarate sa saradnicima, predsednikom, uvek sam to radio. Kao što smo ove godine radili zajedno Zoran Savić, Ostoja Mijailović i ja, naravno, uz veliku saradnju s pomoćnim trenerima. Pričali smo o svim transferima, informisao sam ih, ali odluka je moja. U smislu - voleo bih ovog, ali mnogo puta taj nije hteo da dođe iz nekog razloga, ili su finansijski zahtevi bili preveliki, pričam generalno o klubovima - Realu, Benetonu, PAO, ne samo Partizanu. Samo jedne godine u Panatinaikosu imao sam budžet i tim na vrhunskom nivou, posle toga - nikad. Prve godine kad sam bio prvak, pa smo prešli u malu salu zbog OI, budžet je bio četiri puta manji, ali smo razgovarali i uspeli da napravimo tim.
Željko nema dilemu pri izboru košarkaškog segmenta broj 1, krucijalnog i u odabiru pojačanja:
- Uvek je šut bio najvažniji, nema dileme. Ko to ima, ostale stvari može da nema toliko dobre – to je suština. Imao sam igrača u Realu, Rimasa Kurtinaitisa, gde god da je primio loptu okrenuo se i pogledao koš. To je jedini igrač u mom životu koji je to radio. To uvek dajem kao primer: košarka se igra da bi ubacio loptu u koš. Šut je stvar ponavljanja, sad ću da vam kažem jednu stvar s kojom sam bio presrećan. Prvi trening sad koji smo imali, sedam srpskih igrača, ovih mladih, svi su ostali da šutiraju kad sam završio trening... i stranci. Ali, Boga mi, na kraju su njih sedmorica ostali da šutiraju. To se meni za ove tri godine u Partizanu nije dogodilo. Posvećenost... Bilo je nekih igrača koje smo molili da dolaze kad je slobodan dan, a oni nikad nisu došli. Kako ćeš da postaneš šuter? Kad završimo trening, dam im zadatak da se ubaci 100 šuteva, oni me gledaju i kažu: „A, zašto 100?”. Najbolji koje sam trenirao svako jutro su dolazili i ubacivali po 500 šuteva. To je suština.
Košarka se, po devetostrukom klupskom šampionu Evrope, promenila u odnosu na 1991.
- Drugačije je u svakom smislu. Kad sam krenuo da radim prve godine u Partizanu imao sam jednog pomoćnika, sad imam stručni štab s pet pomoćnih, dva kondiciona trenera, medicinsko osoblje, fizioterapeute. Promenio se i način priprema, mogli smo da idemo kad god smo hteli, pa smo provodili u pripremnom periodu preko dva i po meseca. I onda kad započneš sezonu to izgleda drugačije. Promenio se broj utakmica, način treninga, u nekim stvarima i sistem i način rada na samom treningu. Košarka se ubrzala, igrači su, bez obzira što nemaju toliko vremena za pripreme, atletski snažniji, jači, brži. Ima nekih stvari koje sam koristio kao trener i pre 30 godina.
Obradović je, naravno, menjao strategiju:
- Filozofija se menja od trenutka kad shvatiš šta imaš u rukama, kakav tim. Od igrača pokušavaš da napraviš nešto što misliš da će da ti pomogne da ekipa igra na dobrom nivou. Postulati košarke: jaka, čvrsta odbrana i brzi poeni u tranziciji. Nema trenera i igrača koji neće da insistira na tome. Sve je to lepo dok ne počnu treninzi, dok ne dođe do prvog umora... To je najbitnije. Volim da pričam sa igračima uvek o tome šta oni misle, da mi kažu kako se osećaju u odbrani i u napadu, gde vide sebe da mogu da daju najviše, u tom smislu se pravi i taktika.
IMAM HILjADE LETOVA, ALI NISAM PILOT
Obradović, suočen s „tonom” komentara, tvrdi da ga ne dotiču:
- Neminovno u životu trenera - da drugi ljudi odlučuju o njemu. Stalno objašnjavam da imam prijatelje koji su uz mene skoro 50 godina, gledaju košarku i kad pričamo kažu da je razumeju, ja im onda odgovorim da imam nekoliko hiljada letova, ali ne bih smeo da kažem da bih mogao da budem pilot. Svako misli da zna i da bi mogao da bude tamo. Surovo! S druge strane, obožavam svoj poziv i najviše volim da radim. I danas sam najsrećniji kad kročim na parket i vidim igrače i stručni štab. Ne dotiču me mišljenja drugih, niti čitam kritike, sačuvaj me Bože pohvale - to je još gore. Znam da je to samo stvar da te ljudi gledaju na način da si dobar onoliko koliko je dobra tvoja poslednja utakmica što, naravno, nema veze s mozgom. Znam šta radim, koliko sam posvećen, koliko vremena i energije unosim i to mi je dovoljno. Ako neko misli da ne radim dobro, njegovo pravo. Niko na ovom svetu ne može da me kritikuje kao ja sebe kad ostanem i analiziram urađeno. Naravno da pravim greške kao i svi ljudi, to je sastavni deo ovoga čime se bavim.
MAJK, IZGUBIĆEMO IZMEĐU 15 I 20 LOPTI
Željko dobro pamti svež razgovor sa Ajzeom Majkom, Partizanovim novajlijom, uoči prve pripremne utakmice:
- Pitao me je šta mislim o utakmici sa Igokeom. Rekao sam da ćemo da imamo između 15 i 20 izgubljenih lopti. Imali smo ih 16. Deset je sigurno bilo onih koje zovem najglupljim, ali to je proces, tek smo se skupili, imali pet treninga. Gde se gube lopte? Napad protiv presinga. Postavili smo ko izbacuje loptu, odjednom, drugi čovek to radi?! To je sad normalno, ali ne može u desetoj utakmici u sezoni da bude ista greška.
IGRAČIMA PRVOG DANA KAŽEM KAKAV MI JE TEMPERAMENT
Prozborio je Željko „koju” i o svom temperamentu:
- Sve je stvar poverenja i iskrenosti. Od prvog dana najiskreniji sam sa igračima, kažem im kakav mi je temperament i da sve radim za dobrobit tima i njih samih. Oni mogu meni da kažu šta god hoće i kad sednemo da nema nikakvog problema između nas. Teren i ono van terena - druga priča. Uvek sam uspevao da napravim razliku na teren i privatan život, nikad nisam imao problem. Najlakše mi je bilo s najvećim igračima. Najpametniji su, najviše razumeju i prihvataju neke stvari. Najponosniji sam na činjenicu da sam i danas sa svim igračima s kojima sam radio veliki prijatelj, nekima i kum, to su fantastična prijateljstva, nadam se da će i iz nove generacije igrača da bude, takođe, ljudi s kojima ću da ostanem u kontaktu.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
