Лишће опада у десетом месецу...

На фудбалској арени у Будимпешти, која носи назив по, за многе недодирљивом, легендарном Ференцу Пушкашу, „одиграо“ је Сергеј Барбарез „нулу“ против Мађара, репрезентације елиминисане након такмичења по групама на минулом Европском првенству у Немачкој. Добио „хвалоспеве“ у виду тампона за уши да му, случајно, „петарда“ из Ајндховена не звони у бубњићима пред октобарске окршаје с Немцима и Мађарима на тлу земље верификоване у Америци 1995, годину ипо после „сокер“ Мондијала када су на клупи домаће репрезентације САД седели Бора Милутиновић и Милутин Шошкић. Обојица великана су награђени на „Дану фудбала Републике Српске“ у Бањалуци.

С друге стране његов колега Драган Стојковић Пикси, на клупи Србије, „одиграо“ је „нулу“ на „Рајку Митићу“, против Шпаније, актуелног европског и олимпијског шампиона. Исто тако добио овације за нове летове младих „Орлова“ док није дошао на „Паркен“ код Данаца, па је приземљен. На том истом стадиону у Копенхагену Барбарез је дао гол за победу БиХ (2:0) 2003. године у квалификацијама за Европско првенство у Португалији. Пикси је Немцима, који нишане Барбареза, затресао мрежу на француском Мондијалу, такмичењу на којем садашњи селектор БиХ никад заиграо није. И Пикси је добио признања и овације у Бањалуци!

Је ли Република Српска „кључ“ свега?

Аплаузи и критика, критиковање аплауза... Може и обрнуто, свеједно је!

Шта даље у „А“ дивизији УЕФА Лиге нација чека „немачког“ Мостарца и „јапанског“ Нишлију сам Господ зна?!

Октобар је месец револуција, бар је некада био, али већ и у септембру одређене лампице су се упалиле и сигнализирале постојеће нефункционалности стандардног система, гадно ометаног и нарушеног „одозго“, са свакаквим некаквим облацима и падавинама, па су то објашњавали као: пустињски песак, ковид-19, мајмунске богиње, птичији грип, „обични“ кашаљ и синдром западног Нила. Има тога још за набројати!

Ако се вратимо 20 година уназад спознаћемо истину, када се играо „турнир четири нације“ на Балкану, тачније у Сарајеву и Београду. На „Кошеву“ и „Маракани“ (како јако звучи та олимпијско-бразилска спрега) су се састане Босна и Херцеговина против Србије и Црне Горе. За 180 минута виђен је један погодак, онај Матеје Кежмана... А на трибинама се није знало ко кога мрзи и презире. До јуче исти кру' кусали...

С једне стране Сергеј Барбарез и његови „вагони“: Емир Спахић и Нинослав Миленковић, те Беорађанин Душан Керкез, минхенско дете Звјездан Мисимовић и јабланачка турбина Хасан Салихамиџић, „партизан“ Бранимир Бајић, Динамовац Сергеј Јакирович и „краљевић“ Елвир Баљић, „ортодоксни“ Босанац из Херцеговине Рикардо Бајано... наспрам Зеничанина Младена Крстајића, Бијељинца Саве Милошевића, Сарајлије Огњена Коромана, Црногораца Драгослава Јеврића и Ненада Брновића, Винковчанина Данијела Љубоје, „Мађара“ Алберта Нађа, „Албанца“ Игора Дуљаја, Београђана Горана Гавранчића и Дејана Станковића...

То је био рат!

А пре тога, Босна и Херцеговина је, у Сарајеву, са Савезном Републиком Југославијом одиграла пријатељску утакмицу 21. августа 2001. године у којој је „правду делио“ Хрват Жељко Ширић у којој су „Босанци“ Зоран Мирковић, Синиша Михајловић, Младен Крстајић и Саво Милошевић са 2:0, головима Крстајића и Дарка Ковачевића, победили „партизана“ Ненада Мишковића и муслиманско-хрватску федерацију: Томислава Пиплице, Мирсада Бешлије, Мухамеда Коњића, Мирсада Хибића, Хасана Салихамиџића, Златана Бајрамовића...

Дакле, Сергеј Барбарез је био, ту негде на Балкану, с капитенском траком која му је „дала за право“ да у Београду убеђује грчког судију Кироса Васараса како је „извршен геноцид“ над његовим навијачима и да се утакмица треба прекинути. У Сарајеву француског судију Жила Весијеа није смео ни да погледа, чак када је на трибине ушла плава застава на којој је белим словима било исписано: „СРПСКО САРАЈЕВО“. Али су зато сви који су то вече причали екавски у Сарајево добили камен у главу, као и наш колега Слађан Јеремић, који је само професионално радио свој посао!

С друге стране Драган Стојковић је одмарао између завршетка играчке и посвећивања тренерској каријеру, доживео овације у Јапану, најгласније после Ивице Осима, свог учитеља... Кога се данас у Сарајеву и не сећају, осим ако на улици не сретну његовог сина Амара који је све више у Требињу, него свом родном граду.

Није то друга страна улице, него географска даљина.

Босна и Херцеговина је некеда била фудбалски пријатељска са СР Југославијом, а „ратовала“ са Србијом и Црном Гором због Немачке. Сада „српска“ Мађарска није могла победити Босну (да не заборавим Херцеговину, због голмана Николе Васиља), али је босанска дијаспора на трибинама „Паркена“ навијала за „своју“ Данску, исту ону која је у лето 1992. године заменила Југославија на Европском првенству у Шведској и постала шампион савладавши неприкосновену Немачку, без најбољег играча и „звезде“ Барселоне Михаела Лаудрупа!

Лишће опада у десетом месецу. Биће да стижу октобарски дани, мрачни, револуционарни... Али ће „Дан фудбала“ увек да сване.