Lišće opada u desetom mesecu...

Na fudbalskoj areni u Budimpešti, koja nosi naziv po, za mnoge nedodirljivom, legendarnom Ferencu Puškašu, „odigrao“ je Sergej Barbarez „nulu“ protiv Mađara, reprezentacije eliminisane nakon takmičenja po grupama na minulom Evropskom prvenstvu u Nemačkoj. Dobio „hvalospeve“ u vidu tampona za uši da mu, slučajno, „petarda“ iz Ajndhovena ne zvoni u bubnjićima pred oktobarske okršaje s Nemcima i Mađarima na tlu zemlje verifikovane u Americi 1995, godinu ipo posle „soker“ Mondijala kada su na klupi domaće reprezentacije SAD sedeli Bora Milutinović i Milutin Šoškić. Obojica velikana su nagrađeni na „Danu fudbala Republike Srpske“ u Banjaluci.

S druge strane njegov kolega Dragan Stojković Piksi, na klupi Srbije, „odigrao“ je „nulu“ na „Rajku Mitiću“, protiv Španije, aktuelnog evropskog i olimpijskog šampiona. Isto tako dobio ovacije za nove letove mladih „Orlova“ dok nije došao na „Parken“ kod Danaca, pa je prizemljen. Na tom istom stadionu u Kopenhagenu Barbarez je dao gol za pobedu BiH (2:0) 2003. godine u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Portugaliji. Piksi je Nemcima, koji nišane Barbareza, zatresao mrežu na francuskom Mondijalu, takmičenju na kojem sadašnji selektor BiH nikad zaigrao nije. I Piksi je dobio priznanja i ovacije u Banjaluci!

Je li Republika Srpska „ključ“ svega?

Aplauzi i kritika, kritikovanje aplauza... Može i obrnuto, svejedno je!

Šta dalje u „A“ diviziji UEFA Lige nacija čeka „nemačkog“ Mostarca i „japanskog“ Nišliju sam Gospod zna?!

Oktobar je mesec revolucija, bar je nekada bio, ali već i u septembru određene lampice su se upalile i signalizirale postojeće nefunkcionalnosti standardnog sistema, gadno ometanog i narušenog „odozgo“, sa svakakvim nekakvim oblacima i padavinama, pa su to objašnjavali kao: pustinjski pesak, kovid-19, majmunske boginje, ptičiji grip, „obični“ kašalj i sindrom zapadnog Nila. Ima toga još za nabrojati!

Ako se vratimo 20 godina unazad spoznaćemo istinu, kada se igrao „turnir četiri nacije“ na Balkanu, tačnije u Sarajevu i Beogradu. Na „Koševu“ i „Marakani“ (kako jako zvuči ta olimpijsko-brazilska sprega) su se sastane Bosna i Hercegovina protiv Srbije i Crne Gore. Za 180 minuta viđen je jedan pogodak, onaj Mateje Kežmana... A na tribinama se nije znalo ko koga mrzi i prezire. Do juče isti kru' kusali...

S jedne strane Sergej Barbarez i njegovi „vagoni“: Emir Spahić i Ninoslav Milenković, te Beorađanin Dušan Kerkez, minhensko dete Zvjezdan Misimović i jablanačka turbina Hasan Salihamidžić, „partizan“ Branimir Bajić, Dinamovac Sergej Jakirovič i „kraljević“ Elvir Baljić, „ortodoksni“ Bosanac iz Hercegovine Rikardo Bajano... naspram Zeničanina Mladena Krstajića, Bijeljinca Save Miloševića, Sarajlije Ognjena Koromana, Crnogoraca Dragoslava Jevrića i Nenada Brnovića, Vinkovčanina Danijela Ljuboje, „Mađara“ Alberta Nađa, „Albanca“ Igora Duljaja, Beograđana Gorana Gavrančića i Dejana Stankovića...

To je bio rat!

A pre toga, Bosna i Hercegovina je, u Sarajevu, sa Saveznom Republikom Jugoslavijom odigrala prijateljsku utakmicu 21. avgusta 2001. godine u kojoj je „pravdu delio“ Hrvat Željko Širić u kojoj su „Bosanci“ Zoran Mirković, Siniša Mihajlović, Mladen Krstajić i Savo Milošević sa 2:0, golovima Krstajića i Darka Kovačevića, pobedili „partizana“ Nenada Miškovića i muslimansko-hrvatsku federaciju: Tomislava Piplice, Mirsada Bešlije, Muhameda Konjića, Mirsada Hibića, Hasana Salihamidžića, Zlatana Bajramovića...

Dakle, Sergej Barbarez je bio, tu negde na Balkanu, s kapitenskom trakom koja mu je „dala za pravo“ da u Beogradu ubeđuje grčkog sudiju Kirosa Vasarasa kako je „izvršen genocid“ nad njegovim navijačima i da se utakmica treba prekinuti. U Sarajevu francuskog sudiju Žila Vesijea nije smeo ni da pogleda, čak kada je na tribine ušla plava zastava na kojoj je belim slovima bilo ispisano: „SRPSKO SARAJEVO“. Ali su zato svi koji su to veče pričali ekavski u Sarajevo dobili kamen u glavu, kao i naš kolega Slađan Jeremić, koji je samo profesionalno radio svoj posao!

S druge strane Dragan Stojković je odmarao između završetka igračke i posvećivanja trenerskoj karijeru, doživeo ovacije u Japanu, najglasnije posle Ivice Osima, svog učitelja... Koga se danas u Sarajevu i ne sećaju, osim ako na ulici ne sretnu njegovog sina Amara koji je sve više u Trebinju, nego svom rodnom gradu.

Nije to druga strana ulice, nego geografska daljina.

Bosna i Hercegovina je nekeda bila fudbalski prijateljska sa SR Jugoslavijom, a „ratovala“ sa Srbijom i Crnom Gorom zbog Nemačke. Sada „srpska“ Mađarska nije mogla pobediti Bosnu (da ne zaboravim Hercegovinu, zbog golmana Nikole Vasilja), ali je bosanska dijaspora na tribinama „Parkena“ navijala za „svoju“ Dansku, istu onu koja je u leto 1992. godine zamenila Jugoslavija na Evropskom prvenstvu u Švedskoj i postala šampion savladavši neprikosnovenu Nemačku, bez najboljeg igrača i „zvezde“ Barselone Mihaela Laudrupa!

Lišće opada u desetom mesecu. Biće da stižu oktobarski dani, mračni, revolucionarni... Ali će „Dan fudbala“ uvek da svane.