Кејн као Бака и Тарамба, а Бајерн као некада Вележ

Динамо је у уторак у оквиру Лиге шампиона доживео дебакл у Минхену где је доживео пораз од Бајерна 9:2. Целокупна европска штампа пише о бламажи загребачког клуба. Блистао је Хари Кејн који је постигао четири гола. Старији љубитељу фудбала се одлично сећају да су „модри” пре непуних 45 година „помодрели” од сличне бруке у Мостару када их је Вележ у оквиру традиционалног мостарског фебруарског турнира победио истим резултатом 9:2.

Старији љубитељи фудбала, а међу такве одавно спадам се одлично сећају те утакмице, а са неким актерима сам имао и прилику да разговарам. Наравно, да се такви мечеви који се завршавају „хокејашким” резултатима урезују свима у памћење. Пораз Динама у Минхену је асоцирао успомене на спектакл под Бијелим бријегом.

Традиционални мостарски турнир је деценијама био прави фудбалски празник. Често је лоше време знало да поквари спектакл, али по обичају утакмице су биле занимљиве и квалитетне. Те 1980. године турнир је био врло квалитетан. Осим домаћина Вележа учествовали су још Партизан, Сарајево и Динамо из Загреба. Првог дана турнира „Рођени” су голом Слишковића победио Партизан 1:0, а Динамо је био бољи од Сарајева које је те зиме било јесењи шампион 2:0.

После дебакла Динама спортска штампа је данима писала о катастрофалном поразу. По именима гости су имали квалитетнији тим, али на терену је био само један тим. Неки су тражили и оставку тренера Марковића који је после утакмице жестоко критиковао свој тим.

- Углед Динама није на продају. Сигуран сам да ће се моји играчи после ове бруке зацрвенети - кратко је после утакмице прокоментарисао тренер Динама Влатко Марковић. 

По повратку у Загреб Марко Млинарић је правдајући се за дебакл признао да су он и његови саиграчи ноћ уочи утакмице „заглавили” у кафани што се сутрадан осетило на терену пошто је утакмица почела већ у 13,30.

– Синоћ смо остали мало дуже у кафани - признао је популарни Млинка.

Међутим, ни играчи Вележа су претходну ноћ „лумповали”, али очигледно да су Мостарци боље подносили пиће и били у бољој кафанској форми. Блаж Слишковић се по завршетку каријере кроз смех присећао чувене „голеаде”.

– Па ни ми нисмо били у позоришту. Целу вече пре утакмице  провели смо у једној кафани. Били су ту и играчи Динама, али су они отишли раније на одмор, а ми смо остали пар сати дуже. И на тој утакмици један слободни ударац био је скоро из корнера са леве стране.  Судија Максимовић је намештао живи зид, а ја сам му рекао онако из зезања: Максо гледај сада, у оне десне голманове рашље иде лопта". Каже он: „Јеси ти нормалан, не може то тако”. Ајмо се кладити, одговорио сам. Узео сам лопту, шутнуо је и она је отишла тамо где сам најавио. Не би је одбранио нико живи - причао је Бака који никада није открио да ли је узео тих сто марака од новосадског арбитра.

Ипак, доста Мостараца тврди да је Максимовић био прави „хаџија” и да је на крају утакмице исплатио опкладу асу са Неретве.

Блаж Слишковић далеко познатији по надимку Бака како су га звали сви од „Вардара па до Триглава” је постигао четири гола. Какав је то играч био. Целу каријеру је носио дрес са бројем осам. Знао је све. Позната флоскула како прецизно упућене лопте „имају очи” се најбоље видела код њега. Слободни ударци, а и корнери са леве стране су били велика опасност ривала. Некада се играло, а данас се трчи, некада су се чували мајстори, а данас се покрива простор. Имао је сва права код свих тренера јер његова генијалност је била богом дани таленат и грех је што је то само делимично искористио у каријери.

Нажалост, никада није волео превише да тренира, а није ни живео како би требало. Волео је Бака и дуван, а и кафану што никада није ни порицао, волео је да живи. О његовом кракткотрајном браку са најбољом рукометашицом Југославије и света Светланом Китић је данима писала сва штампа.

На тој утакмици је блистао и други „везиста” Вележа Владимир Скочајић далеко познатији по конспиративном надимку Тарамба како су му тепали Мостарци. Динамо је дуго звао да пређе у Загреб, али никада није прихватио позив. Једном приликом ми је у Сарајеву на новогодишњем турниру у малом фудбалу рекао.

- Та утакмица против Динама ми је можда била и најбоља у каријери. Све ми је полазило за ногом и чак четири пута са затресао мрежу. 

Када сам дошао у Београд и писао за „Темпо” у разговору са Вукашином Вишњевцем он ми је кроз смех рекао.

- Да се утакмица играла 12. уместо 9. фебруара можда би смо постигли и 12 голова. Те зиме смо чини ми се остали и без Вахида Халилхоџића који је отишао у ЈНА - сећао се Вуле, а ја писао.

Тих година се играо сјајан фудбал и југословенска лига је без дилеме била међу пет најквалитетнијих у Европи. Треба се само подсетити капитена клубова који су учествовали на мостарском турниру 1980. године. Венце на споменик фудбалерима и функционерима Вележа који су погинули у Другом светском рату су положили Дубравко Ледић, Момчило Вукотић, Сафет Сушић и Златко Крањчар. Мајстор до мајстора, ас до аса,  

После ове приче многи ће ме сврстати у југоносталгичаре. Немам ништа против. Признам да спадам у „неизлечиве” случајеве. Тада сам и науживао доброг фудбала који ме инфицирао за цели живот. Сада га гледам када немам шта да радим.