Kejn kao Baka i Taramba, a Bajern kao nekada Velež

Dinamo je u utorak u okviru Lige šampiona doživeo debakl u Minhenu gde je doživeo poraz od Bajerna 9:2. Celokupna evropska štampa piše o blamaži zagrebačkog kluba. Blistao je Hari Kejn koji je postigao četiri gola. Stariji ljubitelju fudbala se odlično sećaju da su „modri” pre nepunih 45 godina „pomodreli” od slične bruke u Mostaru kada ih je Velež u okviru tradicionalnog mostarskog februarskog turnira pobedio istim rezultatom 9:2.

Stariji ljubitelji fudbala, a među takve odavno spadam se odlično sećaju te utakmice, a sa nekim akterima sam imao i priliku da razgovaram. Naravno, da se takvi mečevi koji se završavaju „hokejaškim” rezultatima urezuju svima u pamćenje. Poraz Dinama u Minhenu je asocirao uspomene na spektakl pod Bijelim brijegom.

Tradicionalni mostarski turnir je decenijama bio pravi fudbalski praznik. Često je loše vreme znalo da pokvari spektakl, ali po običaju utakmice su bile zanimljive i kvalitetne. Te 1980. godine turnir je bio vrlo kvalitetan. Osim domaćina Veleža učestvovali su još Partizan, Sarajevo i Dinamo iz Zagreba. Prvog dana turnira „Rođeni” su golom Sliškovića pobedio Partizan 1:0, a Dinamo je bio bolji od Sarajeva koje je te zime bilo jesenji šampion 2:0.

Posle debakla Dinama sportska štampa je danima pisala o katastrofalnom porazu. Po imenima gosti su imali kvalitetniji tim, ali na terenu je bio samo jedan tim. Neki su tražili i ostavku trenera Markovića koji je posle utakmice žestoko kritikovao svoj tim.

- Ugled Dinama nije na prodaju. Siguran sam da će se moji igrači posle ove bruke zacrveneti - kratko je posle utakmice prokomentarisao trener Dinama Vlatko Marković. 

Po povratku u Zagreb Marko Mlinarić je pravdajući se za debakl priznao da su on i njegovi saigrači noć uoči utakmice „zaglavili” u kafani što se sutradan osetilo na terenu pošto je utakmica počela već u 13,30.

– Sinoć smo ostali malo duže u kafani - priznao je popularni Mlinka.

Međutim, ni igrači Veleža su prethodnu noć „lumpovali”, ali očigledno da su Mostarci bolje podnosili piće i bili u boljoj kafanskoj formi. Blaž Slišković se po završetku karijere kroz smeh prisećao čuvene „goleade”.

– Pa ni mi nismo bili u pozorištu. Celu veče pre utakmice  proveli smo u jednoj kafani. Bili su tu i igrači Dinama, ali su oni otišli ranije na odmor, a mi smo ostali par sati duže. I na toj utakmici jedan slobodni udarac bio je skoro iz kornera sa leve strane.  Sudija Maksimović je nameštao živi zid, a ja sam mu rekao onako iz zezanja: Makso gledaj sada, u one desne golmanove rašlje ide lopta". Kaže on: „Jesi ti normalan, ne može to tako”. Ajmo se kladiti, odgovorio sam. Uzeo sam loptu, šutnuo je i ona je otišla tamo gde sam najavio. Ne bi je odbranio niko živi - pričao je Baka koji nikada nije otkrio da li je uzeo tih sto maraka od novosadskog arbitra.

Ipak, dosta Mostaraca tvrdi da je Maksimović bio pravi „hadžija” i da je na kraju utakmice isplatio opkladu asu sa Neretve.

Blaž Slišković daleko poznatiji po nadimku Baka kako su ga zvali svi od „Vardara pa do Triglava” je postigao četiri gola. Kakav je to igrač bio. Celu karijeru je nosio dres sa brojem osam. Znao je sve. Poznata floskula kako precizno upućene lopte „imaju oči” se najbolje videla kod njega. Slobodni udarci, a i korneri sa leve strane su bili velika opasnost rivala. Nekada se igralo, a danas se trči, nekada su se čuvali majstori, a danas se pokriva prostor. Imao je sva prava kod svih trenera jer njegova genijalnost je bila bogom dani talenat i greh je što je to samo delimično iskoristio u karijeri.

Nažalost, nikada nije voleo previše da trenira, a nije ni živeo kako bi trebalo. Voleo je Baka i duvan, a i kafanu što nikada nije ni poricao, voleo je da živi. O njegovom kraktkotrajnom braku sa najboljom rukometašicom Jugoslavije i sveta Svetlanom Kitić je danima pisala sva štampa.

Na toj utakmici je blistao i drugi „vezista” Veleža Vladimir Skočajić daleko poznatiji po konspirativnom nadimku Taramba kako su mu tepali Mostarci. Dinamo je dugo zvao da pređe u Zagreb, ali nikada nije prihvatio poziv. Jednom prilikom mi je u Sarajevu na novogodišnjem turniru u malom fudbalu rekao.

- Ta utakmica protiv Dinama mi je možda bila i najbolja u karijeri. Sve mi je polazilo za nogom i čak četiri puta sa zatresao mrežu. 

Kada sam došao u Beograd i pisao za „Tempo” u razgovoru sa Vukašinom Višnjevcem on mi je kroz smeh rekao.

- Da se utakmica igrala 12. umesto 9. februara možda bi smo postigli i 12 golova. Te zime smo čini mi se ostali i bez Vahida Halilhodžića koji je otišao u JNA - sećao se Vule, a ja pisao.

Tih godina se igrao sjajan fudbal i jugoslovenska liga je bez dileme bila među pet najkvalitetnijih u Evropi. Treba se samo podsetiti kapitena klubova koji su učestvovali na mostarskom turniru 1980. godine. Vence na spomenik fudbalerima i funkcionerima Veleža koji su poginuli u Drugom svetskom ratu su položili Dubravko Ledić, Momčilo Vukotić, Safet Sušić i Zlatko Kranjčar. Majstor do majstora, as do asa,  

Posle ove priče mnogi će me svrstati u jugonostalgičare. Nemam ništa protiv. Priznam da spadam u „neizlečive” slučajeve. Tada sam i nauživao dobrog fudbala koji me inficirao za celi život. Sada ga gledam kada nemam šta da radim.