По завршетку и последње утакмице у А групи против Канаде (3:2) на Олимпијским играма у Паризу, одбојкаши Србије, селектор Игор Колаковић, знали су да је четвртфинале остало међу облацима и да се враћају са највеће планетарне смотре без нокаут фазе. Јер, Јапан је тада „пресудио”, узео сет САД и бољим сет количником наставио битисање на планетарној смотри.
То је био само увод у причу са стручњаком Игором Колаковићем, који је у том тренутку замолио, а упитан шта даље и да ли остаје на месту селектора, у разговору за Спортски журнал, рекао:
- Није време за то. Ред је да прво обавим разговор са људима из Одбојкашког савеза – а у „офу” је онако искрено, из душе рекао:
- Мислим да је доста било....
И лебдело је у ваздуху да ли или не, иако су и Колаковић и његови сарадници знали одлуку још малтене и пре Париза, а у Граду светлости је само стигла потврда.
Прионуо је искусни стручњак на клупске обавезе са Халкбанком, шампионом Турске и чекао са спортским, господским манирима да се обелодани да је управо јуче завршен његов други мандат у мушкој сениорској селекцији Србије.
Без обзира што је „рана” тек зарасла селектору Колаковићу, није му било лако да прича о том крају, о једној епизоди која је у другом чину трајала три, да три напорне године са мноштвом ветрова са којима су се он и сарадници суочавали.
Ни јуче током још једног од небројаних интервјуа за Спортски журнал, није Игор желео да се подиже помпа, да се праве сензационализми. Мирним тоном је коментарисао, искрено и без задршке, како је и навикао јавност:
Одлука?
- Много раније сам одлучио знало се, готови сви, моји најближи, мој стручни штаб, играчи. Али, нисам желео да саопштавам јер није било ни време ни место да се скреће пажња на то. Било чија па и моја. Ето, после тог меча са Канадом када се постављало само једно питање остајем или одлазим, хтео сам да испоштујем редослед ствари у договору са људима из Савеза. Потрефило се тако да сам ја отишао за Анкару за својим обавезама, друга страна је имала своје. Али, одговор који су сви осећали. Чак су поједини играчи, мислим баш Атанасијевић да је у једном интервјуу говорио о опроштају једне генерације, рекао да и ја завршавам заједно са њима. И није погрешио, и ја припадам том корпусу момака, али и свих оних који су остали.
Да ли је било простора да промените став, можда останете?
- Треба имати мере у свему па и у жељама. Посао селектора је јако изазован, примамљив, радити са најбољим српским играчима, изнад свега предивним момцима. Још на свом језику, имати такав стаф, такав медицински, који вам је ту и за сваку професионалну недоумицу, али и за свако вредно животно искуство. Многи људи су ме управо питали што би одустајао ако би Савез желео. Рекао сам „не знам које су жеље савеза, моја је да треба да дође неко ко ће да донесе другачију енергију и идеју у репрезентацију”. Јер репрезентација не припада само мени, људима у Савезу, припада свима!
Коме би могла диригентска палица?
- Свако има предлоге, имао сам и ја, али... Истакао бих једну чињеницу, тренери који су били са мном су дивни људи, сјајни стручњаци. Прошли су и као играчи репрезентативне циклусе са свима нама тренерима који су били селектори. Мислим и на Николу Грбића и на Бобу Ковача и на неке старије тренере чак и Љубомира Травицу. Рецимо Боки Јанић је био и његов играч. Генерално, хоћу да кажем да су упознати са радом и системом у екипи, као и са момцима који су ту, а светла су репрезентативна будућност.
О странцима?
- Надам се да ће људи из Савеза имати у виду и то, јер показало се да њихово ангажовање није баш донело много тога. Уз све поштовање. Мислим да је за наше играче важно да тренер познаје менталитет и квалитет сваког појединца, са њима мора нон-стоп да се ради. Са друге стране, довољно су зрели да у перспективи можемо да рачунамо на њих.
Има „горког укуса” али и задовољства?
- Много сам срећан какве сам људе имао око себе. Изузетно много су помогли кроз ове три године. А било је уз лепе, толико тешких тренутака. Али како су се понашали, са колико подршке и енергије су улазили у борбу да те ствари пребродимо.
Како се осећате у овом тренутку?
- Као и прошли пут. Можда не толико празно и драматично. Недостајаће ми репрезентација, недостајаће рад са људима које ценим као професионалце. Играче, стаф искрено волим. Када сам одлуку рекао најближима, док није изашло у етар, док нису новинари почели да пишу, питају... Било је много лакше. Међутим, биће та празнина, али познат ми је тај осећај. Ипак, живот иде даље, професионалне обавезе се настављају. За репрезентацију, за српску одбојку сам увек ту. Не желим да изгубим ту везу као што је нисам изгубио ни први пут када смо се растали – истакао је одлазећи селектор „плаве чете”.
СЈАЈНА САРАДЊА СА ГАЈИЋЕМ, ПУНА ПОДРШКА КНЕЖЕВИЋА
Вратили сте се на период када је Зоран Гајић био председник ОСС?
- Имао сам сјајну сарадњу са Зораном Гајићем. Међутим, отишао је врло рано, постао министар спорта, а много је помогао, имали смо невероватну комуникацију. После се преусмерило на Ивана Кнежевића, могу да кажем да се борио да имамо што боље услове у сваком смислу, дао подршку и када смо били у испадању. Много ми је драго да се наставља та традиција у Савезу. Нема трагичних ствари како год да се развијају. И када не иде, ту су нове, пре свега идеје. И то је најважније – збори Колаковић.
ПОРУКЕ И ПОЗИВИ ИГРАЧА...
Као дежа ви, али како су реаговали играчи после званичне објаве?
- Чуо сам се са већином играча, са појединима порукама. Значи ми то у људском смислу јер као што сам рекао, само ми знамо какве смо три тешке године имали. Испунили смо тај циљ везан за Париз, пласман, снови су отишли још даље. Нисмо направили неки спектакуларан резултат, пропустили смо прилику за четвртфиналом. Али, ако погледамо групу била је Француска, актуелан првак ВНЛ-а, домаћин Игара... Тај један сет пети, коштао нас је пласмана даље. Победа над Канадом, против Словеније меч за заборав. Али време је да се мисли и обрати пажња на генерацију момака која је остала, која вреди, која је изнела Европско. Мислим на Кујунџића, Перића, Тодоровића, Лубурића, Недељковића, браћу Машуловић, Капура, који иако је искусан, гладан је репрезентације, Душана Николића, Батака... Полако сви већ играју у све бољим и бољим клубовима.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
