Kolaković otvorio dušu: Odlazim sa mojim korpusom momaka

Po završetku i poslednje utakmice u A grupi protiv Kanade (3:2) na Olimpijskim igrama u Parizu, odbojkaši Srbije, selektor Igor Kolaković, znali su da je četvrtfinale ostalo među oblacima i da se vraćaju sa najveće planetarne smotre bez nokaut faze. Jer, Japan je tada „presudio”, uzeo set SAD i boljim set količnikom nastavio bitisanje na planetarnoj smotri.

To je bio samo uvod u priču sa stručnjakom Igorom Kolakovićem, koji je u tom trenutku zamolio, a upitan šta dalje i da li ostaje na mestu selektora, u razgovoru za Sportski žurnal, rekao:

- Nije vreme za to. Red je da prvo obavim razgovor sa ljudima iz Odbojkaškog saveza – a u „ofu” je onako iskreno, iz duše rekao:

- Mislim da je dosta bilo....

I lebdelo je u vazduhu da li ili ne, iako su i Kolaković i njegovi saradnici znali odluku još maltene i pre Pariza, a u Gradu svetlosti je samo stigla potvrda.

Prionuo je iskusni stručnjak na klupske obaveze sa Halkbankom, šampionom Turske i čekao sa sportskim, gospodskim manirima da se obelodani da je upravo juče završen njegov drugi mandat u muškoj seniorskoj selekciji Srbije.

Bez obzira što je „rana” tek zarasla selektoru Kolakoviću, nije mu bilo lako da priča o tom kraju, o jednoj epizodi koja je u drugom činu trajala tri, da tri naporne godine sa mnoštvom vetrova sa kojima su se on i saradnici suočavali.

Ni juče tokom još jednog od nebrojanih intervjua za Sportski žurnal, nije Igor želeo da se podiže pompa, da se prave senzacionalizmi. Mirnim tonom je komentarisao, iskreno i bez zadrške, kako je i navikao javnost:

Odluka?

- Mnogo ranije sam odlučio znalo se, gotovi svi, moji najbliži, moj stručni štab, igrači. Ali, nisam želeo da saopštavam jer nije bilo ni vreme ni mesto da se skreće pažnja na to. Bilo čija pa i moja. Eto, posle tog meča sa Kanadom kada se postavljalo samo jedno pitanje ostajem ili odlazim, hteo sam da ispoštujem redosled stvari u dogovoru sa ljudima iz Saveza. Potrefilo se tako da sam ja otišao za Ankaru za svojim obavezama, druga strana je imala svoje. Ali, odgovor koji su svi osećali. Čak su pojedini igrači, mislim baš Atanasijević da je u jednom intervjuu govorio o oproštaju jedne generacije, rekao da i ja završavam zajedno sa njima. I nije pogrešio, i ja pripadam tom korpusu momaka, ali i svih onih koji su ostali.

Da li je bilo prostora da promenite stav, možda ostanete?

- Treba imati mere u svemu pa i u željama. Posao selektora je jako izazovan, primamljiv, raditi sa najboljim srpskim igračima, iznad svega predivnim momcima. Još na svom jeziku, imati takav staf, takav medicinski, koji vam je tu i za svaku profesionalnu nedoumicu, ali i za svako vredno životno iskustvo. Mnogi ljudi su me upravo pitali što bi odustajao ako bi Savez želeo. Rekao sam „ne znam koje su želje saveza, moja je da treba da dođe neko ko će da donese drugačiju energiju i ideju u reprezentaciju”. Jer reprezentacija ne pripada samo meni, ljudima u Savezu, pripada svima!

Kome bi mogla dirigentska palica?

- Svako ima predloge, imao sam i ja, ali... Istakao bih jednu činjenicu, treneri koji su bili sa mnom su divni ljudi, sjajni stručnjaci. Prošli su i kao igrači reprezentativne cikluse sa svima nama trenerima koji su bili selektori. Mislim i na Nikolu Grbića i na Bobu Kovača i na neke starije trenere čak i Ljubomira Travicu. Recimo Boki Janić je bio i njegov igrač. Generalno, hoću da kažem da su upoznati sa radom i sistemom u ekipi, kao i sa momcima koji su tu, a svetla su reprezentativna budućnost.

O strancima?

- Nadam se da će ljudi iz Saveza imati u vidu i to, jer pokazalo se da njihovo angažovanje nije baš donelo mnogo toga. Uz sve poštovanje. Mislim da je za naše igrače važno da trener poznaje mentalitet i kvalitet svakog pojedinca, sa njima mora non-stop da se radi. Sa druge strane, dovoljno su zreli da u perspektivi možemo da računamo na njih.

Ima „gorkog ukusa” ali i zadovoljstva?

- Mnogo sam srećan kakve sam ljude imao oko sebe. Izuzetno mnogo su pomogli kroz ove tri godine. A bilo je uz lepe, toliko teških trenutaka. Ali kako su se ponašali, sa koliko podrške  i energije su ulazili u borbu da te stvari prebrodimo.

Kako se osećate u ovom trenutku?

- Kao i prošli put. Možda ne toliko prazno i dramatično. Nedostajaće mi reprezentacija, nedostajaće rad sa ljudima koje cenim kao profesionalce. Igrače,  staf iskreno volim. Kada sam odluku rekao najbližima, dok nije izašlo u etar, dok nisu novinari počeli da pišu, pitaju... Bilo je mnogo lakše. Međutim, biće ta praznina, ali poznat mi je taj osećaj. Ipak, život ide dalje, profesionalne obaveze se nastavljaju. Za reprezentaciju, za srpsku odbojku sam uvek tu. Ne želim da izgubim tu vezu kao što je nisam izgubio ni prvi put kada smo se rastali – istakao je odlazeći selektor „plave čete”.