После две деценије Србија остаје без селектора

Крајем године др Милораду Докманцу истиче уговор и, после две деценије, неће више бити селектор свих националних селекција. Најавио је то неколико месеци пре Олимпијских Игара у Паризу, рекавши да ће се, после највећег планетарног спортског догађаја, повући са изузетно одговорне функције.

У рвању је више од пола века и урадио је много за најтрофејнији олимпијски спорт Србије. Рвачки стаж започео је 1972. године, после две сезоне, од октобра 1974. већ је био у тренерским водама и 33. сезоне оставио је траг на клупском нивоу, касније све преточио у успехе са репрезентацијом.

Постао је национални тренер у Југославији 1989 и имао је прекид три године (1993/95), кад је због ратних дешавања, морао да напусти Хрватску. Пуних 12 сезона, од 1989, био је на кормилу кадетске и јуниорске селекције, две деценије под ингеренцијом главнокоманујућег у струци, биле су му све наше репрезентације. Пише монографију о пола века проведених у трофејном спорту и њен садржај сигурно ће обогатити опус и део историје, не само у рвачком спорту.

- Нећу се кандидовати за нови селекторски циклус, уговор ми истиче крајем децембра и доћи ће млађи да наставе где смо стали – рекао је Докманац.

После Игара у Паризу, уговор је истекао првом тренеру Стојану Добреву, који је водио тим у грчко-римском стилу од јануара 2014 године. Из сјајног и успешног трилинга, остао је Војислав Трајковић, годинама десна рука Добрева и стручњак који је и самостално водио селекције на такмичењима, а на сениорском Европском првенству у Загребу, прошле године, под његовом диригентском палицом, Виктор Немеш био је други, а Михаил Каџаја и Георгиј Тибилов трећи.

- Презадовољан сам оствареним, рвање је мој живот и нисам ни сањао, нити могао  да замислим да ће све да буде на овако високом нивоу и са оволиким бројем трофеја. Жељко Трајковић је преузео вођство Рвачког савеза 2004. године, мени је припала струка и на почетку није било ни мало лако. У првих осам година било је доста турбуленције, оспоравања, разно - разних подематња, да би, у последњих 12 година, све изашло на видело и потврђено општим признањима да наша стратегија доноси успех. Успели смо остварити незамисливо – вели др. Докманац.

Додао је одмах следеће.

- Вратили смо рвање тамо где је било 60. и 70-тих година прошлог века, кад су се освајале медаље на највећим такмичењима и биле бројне. У последње четири сезоне, освојено је 16. великих сениорских медаља и то је најбоља потврда дугогодишњег успешног рада и велике посвећености. Урадили смо много више у односу на далеко веће и богатије земље које, такође, имају богату традицију у рвачком спорту.

Његова казивања о прошлим данима и почецима рада, била су дуга и садржајна, за роман о делу историје нашег трофејног спорта. Кад смо се вратили у садашње прилике, био је јасан.

- После толико година, млади мора да наставе, а ко ће бити нови селектор, нови први тренер, одлучиће се до краја године. На бази искуства и добро познавајући људе који воде српско рвање, неће доћи до грешки. Други ће добити поверење, много тога се анализира и решења ће да буду права. Ако изузмемо Игре у Паризу, од 2014 године, кад је Давор Штефанек постао светски првак у Ташкенту, нисмо се са великих такмичења, вратили без одличја.

При помени последњих Олимпијских игара, било је доста сете у гласу успешног селектора. Као да не може да преболи да се, после Рио де Жанеира (2016) и Токија (2021), није освојило одличје.

- Никад у спорту, као и животу, не може све да буде идеално и онако како желимо и планирамо – каже Докманац. – У два меча, Мате Немеша и Александра Комарова, доживели смо две велике судијске неправде које су отишле на штету наших бораца. Уз то, четири борбе биле су у пуном егалу, на жалост, није се окренуло на нашу страну. Све сам добро анализирао и документовао, али сад нема враћања назад.

После краће паузе, надовезао се на напред изнето, следећим речима.

- Морам да кажем и ово, форма за Игре није била темпирана како треба. После повреде Стевана Мићића, актуелног светског првака, који је био први фаворит за злато у категорији до 57 кг у слободном стилу, у страху да се још неко не повреди, први тренер Стојан Добрев, смањио је интензитет тренинга како би ризик од повреда свео на минимум. Тако се форма изгубила и нија била на потребном нивоу за почетак Игара.

За др Докманца будућност је светла и Србија има кадар на настави са континуитетом освајања медаља.

- Наше рвање има будућност, Себастиан Нађ и Али Арсалан су светски прваци, Александар Комаров европски,  Тибилов има бронзе са континенталног и планетарног првенства, обавиће се разговор са браћом, Матом и Виктором Немешем који су рођени 1993, освојили су многе велике медаље и могу још пуно да допринесу. Уз поменуте, имамо плејаду младих за наредне олимпијске циклусе. Алекса Илић, Катић, Бранко Андрија  Михајловић, Огњен Јаковљевић, Златан Пек, Ное Поч, Даниел Беркец, Стеван Којић, Душан Стокић, Марко Супић и још неколицина, увелико су у тренажном процесу са сениорима, а кадетског и јуниорског су узраста. Перспектива је одлична.

Истакао је и огроман напредак у женском рвању.

- Никад нисмо имали овакав потенцијал и успеси код девојака плод су великог улагања у услове за рад и струку. Маша Перовић, Јана Петровић, Милица Секуловић, Емилија Јаковљевић, Ивана Гајић, Евелин Ујхељи, Иринго Ђери, Анђела Цветковић, Оршоља Хаби и друге, чине будућност у женском рвању и имају озбиљне шансе да учествују на Играма у Лос Анђелесу.

Рекао је дојучерашњи успешни селектор да ће остати део рвања и РСС, не на извршној функцији, али ће помоћи млађима да наставе трасираним и медаљама оивиченим путем. На крају је апосторфирао следеће.

- У Рвачком савезу, од канцеларије до вођства су посвећени, вредни и истрајни људи, доста их је по клубовима, али ништа не би могли без помоћи државе, без Министарства за спорт и Олимпијског комитета и све што смо остварили, њихова је немерљива заслуга. Без такве подршке коју су пружили у последњој деценији, не би исковали медаље и дошли до многих титула - закључио је др Милорад Докманац.