Виктор Треневски, некадашњи македонски репрезентативац, најдубље трагове остварио је у подгоричкој Будућности и Партизану. Менаџерство је заменио тренерским позивом, али пати што се клуб из Хумске налази у дубокој кризи.
Било је бољих од њега, али он је био испред многих. Као офанзивни везиста где је играо квалитет је потврђивао, зато је и успео.
По рођењу је Македонац, по фудбалској младости Црногорац, по потпуној афирмацији Србин, по фудбалским траговима још и Словенац и Мексиканац. Да нам олакша у представљању – он је, заправо, грађанин света.
- Од свега што је речено избацио бих ово Мексиканац. Ови бивши простори Југославије стварају осећај да сам код куће, а некако сам свуда и странац. Код мене нема ништа ново. Огромна фамилија, посао у фудбалу. Једном у фудбалу, па никад из њега. Влада неко чудно, специфично време и по питању посла везано за фудбал, поготово на овим просторима. Имате на 500 километара разлике огромне различитости. Сналазимо се како ко зна и може и како је могуће - започео је разговор Треневски.
Рођен је у Скопљу 8. октобра 1972. Отац му је био војно лице, односно лекар специјалиста за очне болести при војсци, па је и Виктор прешао у тадашњи Тироград. У Будућности је фудбалски проходао, стекао самопоуздање, изградио име. Са ове временске дистанце, могло би се рећи да је све текло нормалним током у његовом стасавању.
- Дете сам Будућности, то је моја друга кућа. Више времена провео сам на стадиону под Горицом и у клубу, него у својој кући са родитељима. То је крај у фудбалу дивног времена некадашње Југославије, почетак деоба и великог хаоса. Ми смо последњи освајачи Купа Југославије за младе против Ријеке. Носити десетку на леђима у млађој конкуренцији је нешто посебно. Иако је Дејан Савићевић и Пеђа Мијатовић нису носили. Све што сам доживео у Будућности хтео бих да траје вечно.
Следи сеоба у Београд. За Партизан је одиграо стотињак утакмица, постигао 19 голова. Са црно–белима освојио је два шампионата СР Југославије и један куп. Поносан је на остварено у Хумској, на проведене дане и године у Партизану.
- То је надоградња оног доживљеног у Будућности. Подгорица и Будућност нешто су посебно. Е, онда ми се догодила та црно–бела боја и гробари. И сада, из ове перспективе, могу да кажем да не играти у Партизану је као да ниси играо нигде.
Било је и вечитих дербија. Свако их доживљава на свој начин.
- То је један од мојих киксева. Нисам одрастао уз вечите дербије. Био сам дете Будућности, за мене је она била све. Касно сам схватио шта је вечити дерби, иако сам их одиграо много (девет прим.аут). Било је сезона у којој су се четири пута састајали Партизан и Црвена звезда. Моја генерација била је изузетна, а и у Звезди је остало још оног европског. Никада нећу заборавити 100. дерби. Пун стадион Звезде. Не знам да ли постоји моменат, искорак изнад тога.
Играо је и у Мексику.
- Ја сам увек био бунтован, специфичан. Мало сам све и глумио. Имао сам понуду Валенсије. Испунио сам услов за Премијер лигу, био репрезентативац Македоније, али то моје бунтовништво и тај Мексико... Мада, трансфер је био један од највећих до тада. Задовољан сам што сам ишао тамо, али у фудбалском смислу то нема никакву тежину. Жртвовао сам свој уговор и новац да бих играо за репрезентацију Македоније и да сам близу.
Уследили су боравци у Силексу, Пелистеру, Мури, Копру, Олимпији, Драви, Нафти из Лендаве и Малечнику.
- Играо сам у Пелистеру на позајмици да бих био близу репрезентације. Силекс није ни за коментар. У Муру сам отишао јер има црно-беле дресове и због паузе и Мексиканаца. Словенија је нешто посебно. И сада можете да видите ту систематизацију, од тога може много да се учи. У Копру сам био голгетер Интертото купа, могуће и један од најбољих странаца. Словенију сам прошао, а да нисам јурио за парама. Дошла је фамилија. Иако волим Београд, Подгорицу и Скопље обожавам, остао сам у Марибору да живим, иако за Марибор никада нисам играо.
За македонску репрезентацију одиграо је 17 утакмица. Од историјског тријумфа над Исландом, до пораза од Кине. Могло је више, али...
- Распала се Југославија, није се свако брзо определио за кога ће да игра. Била ми је велика част и задовољство да носим дрес своје земље. Одиграо сам у једном даху, максимално, али неко каже да сам светски човек, а ја могу рећи да сам странац свуда. Тако су ме, нажалост, људи ниске интелигенције и посматрали. Зато сам остао на 17 утакмица.
Виктор Треневски – гробари су га волели, на југу му певали песмице. Данас са сетом говоре о том времену. И хтели би да се понови. Ако може...
ТРЕНЕРСКИ УСПЕХ НИЈЕ САМО ОСВАЈАЊЕ ТРОФЕЈА
Виктор Тренерски кратко се бавио фудбалским менаџерством, сад је тренер. Седео је на клупама Малечника, Вержеја, Заврча, Дечића, Работничког, Кома, Драве, Грбља и Партизана из Бара.
- Менаџер сам био само на путу ка тренерској лиценци који је јако дуг. Тренер сам доста година. Испунио сам све циљеве постављене испред мене. Међутим, комплексна је ситуација. Људи то вежу за трофеје, а тренерски посао то није. Бавећи се менаџерством видео сам и другу страну фудбала, најпрљавију и најружнију од свих. Ми немамо менаџере, имамо посреднике. Политика је присутна у сваком сегменту, на сваком кораку како на екс ЈУ просторима тако и широм Европе и света. Потребно је више сегмената да би се ишло у правом смеру.
ОВО НЕ ЛИЧИ НА ПАРТИЗАН
Шта се то догађа са Партизаном. Преживљава можда и најтеже тренутке у скоро осам деценија дугом постојању.
- Увек сам био бунтовник, на црним листама. Потписник сам и анкете. Не плашим се било чега, поготово кад је истина у питању. Партизан је мој клуб. Нисам упућен у детаље да бих јавно износио. Међутим, ово је дно дна. Поражавајуће је доћи до тог нивоа, да најбољи навијачи на свету буду у диспропорцији са клубом. Све што се догађа у последњих пет или десет година не личи на Партизан. То је срамота. За Гробаре и све који воле Партизан, можда су то изазови. Надам се да ће доћи бољи дани, а поновићу да имамо најбоље навијаче – рекао је Виктор Треневски.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
