Viktor Trenevski, nekadašnji makedonski reprezentativac, najdublje tragove ostvario je u podgoričkoj Budućnosti i Partizanu. Menadžerstvo je zamenio trenerskim pozivom, ali pati što se klub iz Humske nalazi u dubokoj krizi.
Bilo je boljih od njega, ali on je bio ispred mnogih. Kao ofanzivni vezista gde je igrao kvalitet je potvrđivao, zato je i uspeo.
Po rođenju je Makedonac, po fudbalskoj mladosti Crnogorac, po potpunoj afirmaciji Srbin, po fudbalskim tragovima još i Slovenac i Meksikanac. Da nam olakša u predstavljanju – on je, zapravo, građanin sveta.
- Od svega što je rečeno izbacio bih ovo Meksikanac. Ovi bivši prostori Jugoslavije stvaraju osećaj da sam kod kuće, a nekako sam svuda i stranac. Kod mene nema ništa novo. Ogromna familija, posao u fudbalu. Jednom u fudbalu, pa nikad iz njega. Vlada neko čudno, specifično vreme i po pitanju posla vezano za fudbal, pogotovo na ovim prostorima. Imate na 500 kilometara razlike ogromne različitosti. Snalazimo se kako ko zna i može i kako je moguće - započeo je razgovor Trenevski.
Rođen je u Skoplju 8. oktobra 1972. Otac mu je bio vojno lice, odnosno lekar specijalista za očne bolesti pri vojsci, pa je i Viktor prešao u tadašnji Tirograd. U Budućnosti je fudbalski prohodao, stekao samopouzdanje, izgradio ime. Sa ove vremenske distance, moglo bi se reći da je sve teklo normalnim tokom u njegovom stasavanju.
- Dete sam Budućnosti, to je moja druga kuća. Više vremena proveo sam na stadionu pod Goricom i u klubu, nego u svojoj kući sa roditeljima. To je kraj u fudbalu divnog vremena nekadašnje Jugoslavije, početak deoba i velikog haosa. Mi smo poslednji osvajači Kupa Jugoslavije za mlade protiv Rijeke. Nositi desetku na leđima u mlađoj konkurenciji je nešto posebno. Iako je Dejan Savićević i Peđa Mijatović nisu nosili. Sve što sam doživeo u Budućnosti hteo bih da traje večno.
Sledi seoba u Beograd. Za Partizan je odigrao stotinjak utakmica, postigao 19 golova. Sa crno–belima osvojio je dva šampionata SR Jugoslavije i jedan kup. Ponosan je na ostvareno u Humskoj, na provedene dane i godine u Partizanu.
- To je nadogradnja onog doživljenog u Budućnosti. Podgorica i Budućnost nešto su posebno. E, onda mi se dogodila ta crno–bela boja i grobari. I sada, iz ove perspektive, mogu da kažem da ne igrati u Partizanu je kao da nisi igrao nigde.
Bilo je i večitih derbija. Svako ih doživljava na svoj način.
- To je jedan od mojih kikseva. Nisam odrastao uz večite derbije. Bio sam dete Budućnosti, za mene je ona bila sve. Kasno sam shvatio šta je večiti derbi, iako sam ih odigrao mnogo (devet prim.aut). Bilo je sezona u kojoj su se četiri puta sastajali Partizan i Crvena zvezda. Moja generacija bila je izuzetna, a i u Zvezdi je ostalo još onog evropskog. Nikada neću zaboraviti 100. derbi. Pun stadion Zvezde. Ne znam da li postoji momenat, iskorak iznad toga.
Igrao je i u Meksiku.
- Ja sam uvek bio buntovan, specifičan. Malo sam sve i glumio. Imao sam ponudu Valensije. Ispunio sam uslov za Premijer ligu, bio reprezentativac Makedonije, ali to moje buntovništvo i taj Meksiko... Mada, transfer je bio jedan od najvećih do tada. Zadovoljan sam što sam išao tamo, ali u fudbalskom smislu to nema nikakvu težinu. Žrtvovao sam svoj ugovor i novac da bih igrao za reprezentaciju Makedonije i da sam blizu.
Usledili su boravci u Sileksu, Pelisteru, Muri, Kopru, Olimpiji, Dravi, Nafti iz Lendave i Malečniku.
- Igrao sam u Pelisteru na pozajmici da bih bio blizu reprezentacije. Sileks nije ni za komentar. U Muru sam otišao jer ima crno-bele dresove i zbog pauze i Meksikanaca. Slovenija je nešto posebno. I sada možete da vidite tu sistematizaciju, od toga može mnogo da se uči. U Kopru sam bio golgeter Intertoto kupa, moguće i jedan od najboljih stranaca. Sloveniju sam prošao, a da nisam jurio za parama. Došla je familija. Iako volim Beograd, Podgoricu i Skoplje obožavam, ostao sam u Mariboru da živim, iako za Maribor nikada nisam igrao.
Za makedonsku reprezentaciju odigrao je 17 utakmica. Od istorijskog trijumfa nad Islandom, do poraza od Kine. Moglo je više, ali...
- Raspala se Jugoslavija, nije se svako brzo opredelio za koga će da igra. Bila mi je velika čast i zadovoljstvo da nosim dres svoje zemlje. Odigrao sam u jednom dahu, maksimalno, ali neko kaže da sam svetski čovek, a ja mogu reći da sam stranac svuda. Tako su me, nažalost, ljudi niske inteligencije i posmatrali. Zato sam ostao na 17 utakmica.
Viktor Trenevski – grobari su ga voleli, na jugu mu pevali pesmice. Danas sa setom govore o tom vremenu. I hteli bi da se ponovi. Ako može...
TRENERSKI USPEH NIJE SAMO OSVAJANjE TROFEJA
Viktor Trenerski kratko se bavio fudbalskim menadžerstvom, sad je trener. Sedeo je na klupama Malečnika, Veržeja, Zavrča, Dečića, Rabotničkog, Koma, Drave, Grblja i Partizana iz Bara.
- Menadžer sam bio samo na putu ka trenerskoj licenci koji je jako dug. Trener sam dosta godina. Ispunio sam sve ciljeve postavljene ispred mene. Međutim, kompleksna je situacija. Ljudi to vežu za trofeje, a trenerski posao to nije. Baveći se menadžerstvom video sam i drugu stranu fudbala, najprljaviju i najružniju od svih. Mi nemamo menadžere, imamo posrednike. Politika je prisutna u svakom segmentu, na svakom koraku kako na eks JU prostorima tako i širom Evrope i sveta. Potrebno je više segmenata da bi se išlo u pravom smeru.
OVO NE LIČI NA PARTIZAN
Šta se to događa sa Partizanom. Preživljava možda i najteže trenutke u skoro osam decenija dugom postojanju.
- Uvek sam bio buntovnik, na crnim listama. Potpisnik sam i ankete. Ne plašim se bilo čega, pogotovo kad je istina u pitanju. Partizan je moj klub. Nisam upućen u detalje da bih javno iznosio. Međutim, ovo je dno dna. Poražavajuće je doći do tog nivoa, da najbolji navijači na svetu budu u disproporciji sa klubom. Sve što se događa u poslednjih pet ili deset godina ne liči na Partizan. To je sramota. Za Grobare i sve koji vole Partizan, možda su to izazovi. Nadam se da će doći bolji dani, a ponoviću da imamo najbolje navijače – rekao je Viktor Trenevski.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
