Информација о смрти Бранка Рашовића, једног од најзнаменитијих центархалфова Партизана и, сходно ванвременској партији у реваншу с Манчестер јунајтедом 1966, „Диву са Олд Трафорда”, растужила је спортску јавност, стога – читаоцима Журнала дарујемо мали прилог за омаж легендарном фудбалеру и непоновљивом фудбалском учитељу: размишљање стандардног члана најславније генерације црно-белих објављено пре тачно три деценије у књизи „Партизанова школа фудбала”, аутора сједињених у редакцијском колегијуму – Стјепан Бобек, Миле Кос, Сергије Лукач и Раде Шошкић.
„Данас као васпитач - тренер покушавам да младим фудбалерима за које сам одговоран укажем на железно правило живота спортисте: да би достигао своје жеље, спортиста мора хладне главе да процењује заводљива „светла” велеграда. Ја сам од свог оца добио драгоцено животно упутство: „Запамти, сине, живећеш у великом граду, а ту је најважније да све своје послове обавиш до 22,30 часова. Не дозволи да трен лудости окајаваш годинама!”
Срећан и амбициозан ушао сам у друштво већ стасалих Шошкића, Јусуфија, Васовића, Ковачевића, Галића, Хасанагића, Миладиновића, уз даровите придошлице Ћурковића, Пирмајера. Само ме је потпуна преданост тренингу и спортском животу одржала у том супертиму. Кад се после три године мог играња тим распао 1966. непотребно и тужно, остали су још Пирмајер, Ћурковић, Бечејац, Михајловић и ја из старе гарде, а уз Ђорђића, Хошића и Катића стигли су полетарци Вукотић, Пауновић, Бора Ђорђевић, Радановић, Дамјановић, браћа Петровић. И тај тим је имао високе могућности, али их није остварио.
Сем што је била састављена од сјајних појединаца, једна од врлина супербеба била је њена интелигенција остваривана кроз функционалну тактичку еластичност кад у то време примењивани систем 4-2-4 не би давао жељени ефекат, прелазили смо усред утакмице на систем 4-3-3, па и на друге варијанте. Лако смо то изводили јер су ти играчи хтели и могли све: голгетеру какав је био Галић, није било „испод части” да се враћа дубоко у нашу позадину, што су касније са лакоћом чинили Пирмајер и Бајић обављајући одбрамбене задатке. Њихов је радијус кретања био запањујући јер је њихова, специјално припремана брзинска издржљивост била готово неограничена. Са своје стране Бечејац, Јусуфи, Ковачевић или Васовић упадали су у спринту пред противнички гол и сејали панику. Изменом места и преузимањем „њихових” играча ми смо пресецали противничке противударе, синхроност дејства појединаца и линија је била висока и увежбана.
Најзад, после 600 утакмица у Југославији, прешао сам у Борусију из Дортмунда, у најјачу европску лигу тог времена. Остао сам Борусијин првотимац следећих пет година, савладао језик, отворио очи и уши и учио из те нове праксе, завршио тренерску школу да бих по повратку у земљу дипломирао и на Вишој тренерској школи у Београду. Давно, још као активни фудбалер, био сам одлучио да се посветим тренерском позиву. Ни данас после седамнаест година тренерског стажа нисам престао да учим.
МОЈЕ ТРИ ФАЗЕ УЧЕЊА
Фудбал се непрекидно мења, некада иде напред, понекад и уназад. Најмасовнија светска спортска игра и спортски спектакл црпе нова тактичка решења и своје кондиционо и техничко усавршавање из интерконтиненталне конкуренције. Свако поднебље даје печат игри и зато су међународни турнири толико чудесни. Бити обавештен о тим трендовима, разумети их, евентуално применити, предуслов је за опстанак у врху. У том погледу Партизанове и моје амбиције су се поклапале.
Моје играчко уобличавање и моје схватање фудбала вуку своје корење из три животне фазе. Врло темељно базично знање стекао сам у Будућности, великом изворишту црногорског спорта уопште. Деценија проведена у Партизану омогућила ми је европску надоградњу.
Нисам био непосредни ученик Иљеша Шпица, али сам радио са његовим истомишљеником Флоријаном Матекалом, стрпљивим васпитачем и генијалним играчем и тренером Стјепаном Бобеком, који је осавременио и продубио Шпицову школу фудбала. Много су ми помогли чика Ћеле – Стеван Вилотић и тихи човек великог знања Аца Атанацковић. Али можда је у мом развоју била пресудна трећа фаза – моји клупски другови из екипе Партизана.
Развијајући се они су ме нехотично угрожавали и ја сам хтео – не хтео морао да останем с њима поравнат. Било је то узајамно подстицање. Супербебе су биле тим индивидуалиста високе интелигенције; схватили су тајну колективног мишљења и деловања, али са изналажењем сопствених решења у оквирима користи за тим. Били су антироботи који све време док играју мисле и граде.
Бобек је захтевао брзу лопту, резултат брзог мишљења, али и брзог и издржљивог фудбалера; измена места била је плод промишљене импровизације, а та је промена услов без којег се нису могли отварати простори, стварати пресудан вишак играча у зони опасног деловања на противнички гол. Све је то морало бити изведено техником у покрету, промишљено и, како је то Бобек формулисао, лукаво. Претпоставка за такво деловање није био само добро трениран фудбалер; ова је формула тражила даровитог, изузетног високо припремљеног играча, наравно и психички. Агресивност, дрскост, брзина, лукавост – никада бруталност, насилничка игра. Фудбал који није леп за око публике није оно чему је Партизан тежио.
ДАР И РАД – РАД И ДАР
Боравак у немачкој Борусији учврстио ме је у уверењу да Партизанова школа фудбала из времена својих великих резултата до 1966, заслужује у европским размерама префикс нај... нај... И управо кад тренер помисли „е, сад знам готово све”, искрсне један Ивица Осим – на око неодлучни, лењо-флегматични Босанац који луцидно „чита” и фудбалере и игру – запањи вас поткопавајући малопређашће самопоуздање и натереа готово на сократовску сумњу „сад знам да ништа не знам”. Фудбал је недочитана књига којој сваки велики тренер и екипа додају ново поглавље.
Како дефинисати своје тренерско уверење? То је, чини ми се, пре свега проналажење и развијање даровитог играча.
А даровитост – шта је то? Вешт техничар, брз, снажан, издржљив, еластичан, добар скакач, акробата у паду и – то није довољно. Радан, одговоран, оптимиста, дружељубив, са позитивним вибрацијама на околину, уверен да може и боље и више и он и његови другари; свестан да не зна довољно, понајмање све, он уме да учи нарочито у поразима... То је већ ближе дефиницији даровит. Сталожен, спортиста и изван терена, отпоран на стрес, на узбуђења пре и после утакмице. Тај даровити поштује противника, његове ноге – алатке за производњу, његово људско достојанство, а да притом остаје борац до краја агресиван у оквиру фер-плеја. Одатле до потпуне дефиниције даровитости награђене културом спорта остаје још мало. То је момак, који упркос својој младости познаје себе, који уме да се физички и психички припреми за напор тренинга и такмичења, са двоструком одговорношћу: према себи и према свом тиму. Тиме сам се приближио појму комплетног фудбалера кога дар и рад, рад и дар уздижу до идеала спортисте.
У Партизану ми је убрзо по доласку постало јасно његово начело: без високо постављених циљева нема високих стремљења и напора да се они достигну. Варијација олимпијског начела: брже – више – снажније. Реализатор тог начела – тренер мора уз знање и искуство имати у свом васпитачком арсеналу чак и интуицију. Готово надљудски захтеви! Али најважнија споредна ствар на свету – фудбал, тражи ту врсту особености од тренера учитеља фудбалера – идола милиона младих.
Они најбољи, а међу њима почасно место заузима Иљеш Шпиц, имали су те вредности.”
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
