Ovako je govorio legendarni centarhalf Partizana - Da bi dostigao svoje želje, sportista mora hladne glave da procenjuje zavodljiva „svetla” velegrada

Informacija o smrti Branka Rašovića, jednog od najznamenitijih centarhalfova Partizana i, shodno vanvremenskoj partiji u revanšu s Mančester junajtedom 1966, „Divu sa Old Traforda”, rastužila je sportsku javnost, stoga – čitaocima Žurnala darujemo mali prilog za omaž legendarnom fudbaleru i neponovljivom fudbalskom učitelju: razmišljanje standardnog člana najslavnije generacije crno-belih objavljeno pre tačno tri decenije u knjizi „Partizanova škola fudbala”, autora sjedinjenih u redakcijskom kolegijumu – Stjepan Bobek, Mile Kos, Sergije Lukač i Rade Šoškić.

„Danas kao vaspitač - trener pokušavam da mladim fudbalerima za koje sam odgovoran ukažem na železno pravilo života sportiste: da bi dostigao svoje želje, sportista mora hladne glave da procenjuje zavodljiva „svetla” velegrada. Ja sam od svog oca dobio dragoceno životno uputstvo: „Zapamti, sine, živećeš u velikom gradu, a tu je najvažnije da sve svoje poslove obaviš do 22,30 časova. Ne dozvoli da tren ludosti okajavaš godinama!”

Srećan i ambiciozan ušao sam u društvo već stasalih Šoškića, Jusufija, Vasovića, Kovačevića, Galića, Hasanagića, Miladinovića, uz darovite pridošlice Ćurkovića, Pirmajera. Samo me je potpuna predanost treningu i sportskom životu održala u tom supertimu. Kad se posle tri godine mog igranja tim raspao 1966. nepotrebno i tužno, ostali su još Pirmajer, Ćurković, Bečejac, Mihajlović i ja iz stare garde, a uz Đorđića, Hošića i Katića stigli su poletarci Vukotić, Paunović, Bora Đorđević, Radanović, Damjanović, braća Petrović. I taj tim je imao visoke mogućnosti, ali ih nije ostvario.

Sem što je bila sastavljena od sjajnih pojedinaca, jedna od vrlina superbeba bila je njena inteligencija ostvarivana kroz funkcionalnu taktičku elastičnost kad u to vreme primenjivani sistem 4-2-4 ne bi davao željeni efekat, prelazili smo usred utakmice na sistem 4-3-3, pa i na druge varijante. Lako smo to izvodili jer su ti igrači hteli i mogli sve: golgeteru kakav je bio Galić, nije bilo „ispod časti” da se vraća duboko u našu pozadinu, što su kasnije sa lakoćom činili Pirmajer i Bajić obavljajući odbrambene zadatke. Njihov je radijus kretanja bio zapanjujući jer je njihova, specijalno pripremana brzinska izdržljivost bila gotovo neograničena. Sa svoje strane Bečejac, Jusufi, Kovačević ili Vasović upadali su u sprintu pred protivnički gol i sejali paniku. Izmenom mesta i preuzimanjem „njihovih” igrača mi smo presecali protivničke protivudare, sinhronost dejstva pojedinaca i linija je bila visoka i uvežbana.

Najzad, posle 600 utakmica u Jugoslaviji, prešao sam u Borusiju iz Dortmunda, u najjaču evropsku ligu tog vremena. Ostao sam Borusijin prvotimac sledećih pet godina, savladao jezik, otvorio oči i uši i učio iz te nove prakse, završio trenersku školu da bih po povratku u zemlju diplomirao i na Višoj trenerskoj školi u Beogradu. Davno, još kao aktivni fudbaler, bio sam odlučio da se posvetim trenerskom pozivu. Ni danas posle sedamnaest godina trenerskog staža nisam prestao da učim.

MOJE TRI FAZE UČENjA

Fudbal se neprekidno menja, nekada ide napred, ponekad i unazad. Najmasovnija svetska sportska igra i sportski spektakl crpe nova taktička rešenja i svoje kondiciono i tehničko usavršavanje iz interkontinentalne konkurencije. Svako podneblje daje pečat igri i zato su međunarodni turniri toliko čudesni. Biti obavešten o tim trendovima, razumeti ih, eventualno primeniti, preduslov je za opstanak u vrhu. U tom pogledu Partizanove i moje ambicije su se poklapale.

Moje igračko uobličavanje i moje shvatanje fudbala vuku svoje korenje iz tri životne faze. Vrlo temeljno bazično znanje stekao sam u Budućnosti, velikom izvorištu crnogorskog sporta uopšte. Decenija provedena u Partizanu omogućila mi je evropsku nadogradnju.

Nisam bio neposredni učenik Ilješa Špica, ali sam radio sa njegovim istomišljenikom Florijanom Matekalom, strpljivim vaspitačem i genijalnim igračem i trenerom Stjepanom Bobekom, koji je osavremenio i produbio Špicovu školu fudbala. Mnogo su mi pomogli čika Ćele – Stevan Vilotić i tihi čovek velikog znanja Aca Atanacković. Ali možda je u mom razvoju bila presudna treća faza – moji klupski drugovi iz ekipe Partizana.

Razvijajući se oni su me nehotično ugrožavali i ja sam hteo – ne hteo morao da ostanem s njima poravnat. Bilo je to uzajamno podsticanje. Superbebe su bile tim individualista visoke inteligencije; shvatili su tajnu kolektivnog mišljenja i delovanja, ali sa iznalaženjem sopstvenih rešenja u okvirima koristi za tim. Bili su antiroboti koji sve vreme dok igraju misle i grade.

Bobek je zahtevao brzu loptu, rezultat brzog mišljenja, ali i brzog i izdržljivog fudbalera; izmena mesta bila je plod promišljene improvizacije, a ta je promena uslov bez kojeg se nisu mogli otvarati prostori, stvarati presudan višak igrača u zoni opasnog delovanja na protivnički gol. Sve je to moralo biti izvedeno tehnikom u pokretu, promišljeno i, kako je to Bobek formulisao, lukavo. Pretpostavka za takvo delovanje nije bio samo dobro treniran fudbaler; ova je formula tražila darovitog, izuzetnog visoko pripremljenog igrača, naravno i psihički. Agresivnost, drskost, brzina, lukavost – nikada brutalnost, nasilnička igra. Fudbal koji nije lep za oko publike nije ono čemu je Partizan težio.

DAR I RAD – RAD I DAR

Boravak u nemačkoj Borusiji učvrstio me je u uverenju da Partizanova škola fudbala iz vremena svojih velikih rezultata do 1966, zaslužuje u evropskim razmerama prefiks naj... naj... I upravo kad trener pomisli „e, sad znam gotovo sve”, iskrsne jedan Ivica Osim – na oko neodlučni, lenjo-flegmatični Bosanac koji lucidno „čita” i fudbalere i igru – zapanji vas potkopavajući malopređašće samopouzdanje i naterea gotovo na sokratovsku sumnju „sad znam da ništa ne znam”. Fudbal je nedočitana knjiga kojoj svaki veliki trener i ekipa dodaju novo poglavlje.

Kako definisati svoje trenersko uverenje? To je, čini mi se, pre svega pronalaženje i razvijanje darovitog igrača.

A darovitost – šta je to? Vešt tehničar, brz, snažan, izdržljiv, elastičan, dobar skakač, akrobata u padu i – to nije dovoljno. Radan, odgovoran, optimista, druželjubiv, sa pozitivnim vibracijama na okolinu, uveren da može i bolje i više i on i njegovi drugari; svestan da ne zna dovoljno, ponajmanje sve, on ume da uči naročito u porazima... To je već bliže definiciji darovit. Staložen, sportista i izvan terena, otporan na stres, na uzbuđenja pre i posle utakmice. Taj daroviti poštuje protivnika, njegove noge – alatke za proizvodnju, njegovo ljudsko dostojanstvo, a da pritom ostaje borac do kraja agresivan u okviru fer-pleja. Odatle do potpune definicije darovitosti nagrađene kulturom sporta ostaje još malo. To je momak, koji uprkos svojoj mladosti poznaje sebe, koji ume da se fizički i psihički pripremi za napor treninga i takmičenja, sa dvostrukom odgovornošću: prema sebi i prema svom timu. Time sam se približio pojmu kompletnog fudbalera koga dar i rad, rad i dar uzdižu do ideala sportiste.

U Partizanu mi je ubrzo po dolasku postalo jasno njegovo načelo: bez visoko postavljenih ciljeva nema visokih stremljenja i napora da se oni dostignu. Varijacija olimpijskog načela: brže – više – snažnije. Realizator tog načela – trener mora uz znanje i iskustvo imati u svom vaspitačkom arsenalu čak i intuiciju. Gotovo nadljudski zahtevi! Ali najvažnija sporedna stvar na svetu – fudbal, traži tu vrstu osobenosti od trenera učitelja fudbalera – idola miliona mladih.

Oni najbolji, a među njima počasno mesto zauzima Ilješ Špic, imali su te vrednosti.”