ПРЕСЕКАО САМ И РЕКАО НЕ ОСТАЈЕМ: Жугић о епизоди у Израелу и повратку у Звезду

Да је тачна она стара „Док ти правиш планове, Бог ти се смеје”, на жалост осетио је и Никола Жугић, 27-годишњи ас, који је прошле сезоне био део шампионског пута, на крају и трона који је припао Црвеној звезди. За професионалца какав је „Жуга” ни ово није био проблем. И он је узвратио осмехом и у стилу правог „војника” ДИФ-а, после неколико дана размишљања „пресекао је” и одлучио:

- Не остајем у Израелу, враћам се у Србију и због породице, због веренице, а и све је било упитно – овако је зборио Никола, који је по одласку из Црвене звезде у такмичарској 2024/25. желео да „ускочи” у дрес Макабија из Тел Авива, првака земље и настави каријеру ван границе Србије.

Међутим, само једна одиграна утакмица и то европска у Челенџ купу, велики облак над главом искусног примача сервиса вечитих из престонице, не страх, али сваки дан проведен у ишчекивању, да ли ће лига почети крајем октобра, шта ће се уопште даље дешавати, ипак су „натерали” Николу да размисли и ипак спакује кофере и врати се.

У разговору за Спортски журнал,  искрено је несуђени кошаркаш говорио о идеји да се опроба у најјачој лиги Израела, тим данима проведеним у Тел Авиву, повратку у Звезду и све то уз немерљиву подршку веренице одбојкашице Дубравке Вукоје, родитеља, тренера црвено-белих Ивице Јевтића.

- Чекао сам клуб, тренирао и када је почела сезона у Србији са Спартаком. У међувремену је мој менаџер тражио све опције, једна је била Макаби. Једино што ме је бринуло је каква је ситуација тамо, прошло је већ годину дана откако је почело да се дешава, та стална превирања, рат... Међутим, после детаљног распитивања са лица места, од странаца који су већ тамо, па и у клубу, било је да је мирно, да нема проблема, поготову у Тел Авиву. Одлучио сам да потпишем.

И даље је био велики знак питања када сте стигли?

- Једина утакмица коју смо одиграли била је против Луксембурга у оквиру европског Купа изазивача. Лига у Израелу тек треба да почне 22. октобра. И то је сада питање да ли ће да почне уопште или ће се стопирати, да ли поједини клубови уопште могу да играју. Није баш једноставно.

А поглавље Макаби?

- Људи су испоштовали све од почетка до краја и уговорно и са људске стране. Увек су били ту, организација на невероватном нивоу. Али, од неколико пријатељских утакмица колико је било планирано да одиграмо, ми смо само једну против Аждода и то је било све. А и то је било вече када је Иран послао ракете, када се поново увукла сумња да ли је и паметно остати или отићи. Пре тога су ме комшије, локалци, изузетно љубазни и емпатични људи упозорили да је боље да не излазимо из куће, већ да будемо на сигурном.

И то је био заправо преломни тренутак за коначну одлуку и одлазак, тј. повратак у вашу земљу?

- Почео сам да се питам. И само сам рекао не, не остајем!

У међувремену се „отворила” опција за Црвену звезду.

- Десило се шта се десило са дивним момком Филипом Стоиловићем, кога познајем површно, али могу само у суперлативу да причам о њему и као играчу и као човеку. Али што кажем, сви смо ми наши, из Звезде, из света одбојке. Био сам на вези са тренером Јевтићем, позвао ме је, начуо је и он да код мене ситуација није баш најбоља и уследио је тај позив да се вратим. Кратко су трајали договори  и уз консултацију са породицом са вереницом Дубравком, са пријатељима, одлучио сам да се вратим.

Не крије ас са бројем 24 ове сезоне у дресу црвено-белих да је првобитна жеља и била да и ове сезоне остане у трофејном клубу са Маракане.

- Пре свега и хтео сам да останем, па прича око Лиге шампиона, играња. Само једноставно у том моменту нисмо нашли заједнички договор. Зато сам одлучио да идем даље. Ипак, после целе ситуације моје и њихове, то је то! Увек је најбоље играти код куће, причати свој језик.

Како Вам се Звезда чини?

- И када сам у иностранству, преко Јутјуб канала ОССРБ, пратим нашу лигу колико ми обавезе дозвољавају.  Гледао сам, свидело ми се како играју и функционишу. Ту су и наше старе Вибер и Воцап групе од прошле године, чујемо се и подржавамо. Све сам испратио. И дуеле са Омонијом, честитао Јози (оп. Аут Ивици Јевтићу) јер је наш однос стварно више него професионалан. Четири године сам провео са њим у каријери, то је пословна, али и пријатељска спона.

Наставља о раду, а после повратничког дебија у првенственој утакмици са Нишом.

- Екипа је иста, има и нових играча, добро познат терен и уклопићу се брзо. До тада сам одрадио само два тренинга, треба и да се уиграм са дизачем Иваном Лукијаненком.

А онда убојити нападач, у свом стилу о жељама без трунке сумње:

- Ако Бог да да нас здравље послужи… Очекујем да дигнемо све трофеје ове године!

Није било много простора за тренинге, утакмице су ишле једна за другом и тако дан за даном. Сада је ситуација повољнија.

- Почели смо са нормалнијим циклусом, како бисмо пронашли и тај прави ритам, форму, јер можда то мало недостаје, мени, сигурно и екипи, јер корен тима јесте измењен, треба све да се усклади, да буде онако како бисмо ми желели.

Верује Жугић, велико искуство играња, типичан режим једног истинског спортисте, да ће све доћи на своје, резултати пре свега. А ко ту још од екипа конкурише да “угрози” или стане на пут шампиону, један од стожера игре црвено-белих ће искрено:

- Лига је уједначена и то није фраза. И ове сезоне је прича идентична. Седам, осам екипа фигурира, да не кажем да свако може сваког да добије.  Од Карађорђа, који за мене ни прошле сезоне није био изненађење с’обзиром на играче у тиму- Партизан има интересантну екипу. Увек неугодни Раднички са искусним момцима, Спартак из Суботице. Војводина са младим играчима која је још прошле године доказала да мора озбиљно да се схвати. Скуп талентованих играча, жељних доказивања, управо оних који представљају будућност наше одбојке. Али, битније од свега је да ми сачувамо континуитет баш као и прошле такмичарске када је на почетку било можда малих киксева, али када смо ухватили замајац… Кажем, знамо колико можемо, шта желимо, а сигурно да уз нас има још четири тима који ће водити борбу за трофеје у лиги и купу – закључио је Никола Жугић, који са једнако великим мотивом наставља сјајно започет посао у дресу црвено-белих. Јер, судбина га је вратила на место успеха. А да се ухватио у коштац баш како је навикао аудиторијум, јесте.