PRESEKAO SAM I REKAO NE OSTAJEM: Žugić o epizodi u Izraelu i povratku u Zvezdu

Da je tačna ona stara „Dok ti praviš planove, Bog ti se smeje”, na žalost osetio je i Nikola Žugić, 27-godišnji as, koji je prošle sezone bio deo šampionskog puta, na kraju i trona koji je pripao Crvenoj zvezdi. Za profesionalca kakav je „Žuga” ni ovo nije bio problem. I on je uzvratio osmehom i u stilu pravog „vojnika” DIF-a, posle nekoliko dana razmišljanja „presekao je” i odlučio:

- Ne ostajem u Izraelu, vraćam se u Srbiju i zbog porodice, zbog verenice, a i sve je bilo upitno – ovako je zborio Nikola, koji je po odlasku iz Crvene zvezde u takmičarskoj 2024/25. želeo da „uskoči” u dres Makabija iz Tel Aviva, prvaka zemlje i nastavi karijeru van granice Srbije.

Međutim, samo jedna odigrana utakmica i to evropska u Čelendž kupu, veliki oblak nad glavom iskusnog primača servisa večitih iz prestonice, ne strah, ali svaki dan proveden u iščekivanju, da li će liga početi krajem oktobra, šta će se uopšte dalje dešavati, ipak su „naterali” Nikolu da razmisli i ipak spakuje kofere i vrati se.

U razgovoru za Sportski žurnal,  iskreno je nesuđeni košarkaš govorio o ideji da se oproba u najjačoj ligi Izraela, tim danima provedenim u Tel Avivu, povratku u Zvezdu i sve to uz nemerljivu podršku verenice odbojkašice Dubravke Vukoje, roditelja, trenera crveno-belih Ivice Jevtića.

- Čekao sam klub, trenirao i kada je počela sezona u Srbiji sa Spartakom. U međuvremenu je moj menadžer tražio sve opcije, jedna je bila Makabi. Jedino što me je brinulo je kakva je situacija tamo, prošlo je već godinu dana otkako je počelo da se dešava, ta stalna previranja, rat... Međutim, posle detaljnog raspitivanja sa lica mesta, od stranaca koji su već tamo, pa i u klubu, bilo je da je mirno, da nema problema, pogotovu u Tel Avivu. Odlučio sam da potpišem.

I dalje je bio veliki znak pitanja kada ste stigli?

- Jedina utakmica koju smo odigrali bila je protiv Luksemburga u okviru evropskog Kupa izazivača. Liga u Izraelu tek treba da počne 22. oktobra. I to je sada pitanje da li će da počne uopšte ili će se stopirati, da li pojedini klubovi uopšte mogu da igraju. Nije baš jednostavno.

A poglavlje Makabi?

- Ljudi su ispoštovali sve od početka do kraja i ugovorno i sa ljudske strane. Uvek su bili tu, organizacija na neverovatnom nivou. Ali, od nekoliko prijateljskih utakmica koliko je bilo planirano da odigramo, mi smo samo jednu protiv Aždoda i to je bilo sve. A i to je bilo veče kada je Iran poslao rakete, kada se ponovo uvukla sumnja da li je i pametno ostati ili otići. Pre toga su me komšije, lokalci, izuzetno ljubazni i empatični ljudi upozorili da je bolje da ne izlazimo iz kuće, već da budemo na sigurnom.

I to je bio zapravo prelomni trenutak za konačnu odluku i odlazak, tj. povratak u vašu zemlju?

- Počeo sam da se pitam. I samo sam rekao ne, ne ostajem!

U međuvremenu se „otvorila” opcija za Crvenu zvezdu.

- Desilo se šta se desilo sa divnim momkom Filipom Stoilovićem, koga poznajem površno, ali mogu samo u superlativu da pričam o njemu i kao igraču i kao čoveku. Ali što kažem, svi smo mi naši, iz Zvezde, iz sveta odbojke. Bio sam na vezi sa trenerom Jevtićem, pozvao me je, načuo je i on da kod mene situacija nije baš najbolja i usledio je taj poziv da se vratim. Kratko su trajali dogovori  i uz konsultaciju sa porodicom sa verenicom Dubravkom, sa prijateljima, odlučio sam da se vratim.

Ne krije as sa brojem 24 ove sezone u dresu crveno-belih da je prvobitna želja i bila da i ove sezone ostane u trofejnom klubu sa Marakane.

- Pre svega i hteo sam da ostanem, pa priča oko Lige šampiona, igranja. Samo jednostavno u tom momentu nismo našli zajednički dogovor. Zato sam odlučio da idem dalje. Ipak, posle cele situacije moje i njihove, to je to! Uvek je najbolje igrati kod kuće, pričati svoj jezik.

Kako Vam se Zvezda čini?

- I kada sam u inostranstvu, preko Jutjub kanala OSSRB, pratim našu ligu koliko mi obaveze dozvoljavaju.  Gledao sam, svidelo mi se kako igraju i funkcionišu. Tu su i naše stare Viber i Vocap grupe od prošle godine, čujemo se i podržavamo. Sve sam ispratio. I duele sa Omonijom, čestitao Jozi (op. Aut Ivici Jevtiću) jer je naš odnos stvarno više nego profesionalan. Četiri godine sam proveo sa njim u karijeri, to je poslovna, ali i prijateljska spona.

Nastavlja o radu, a posle povratničkog debija u prvenstvenoj utakmici sa Nišom.

- Ekipa je ista, ima i novih igrača, dobro poznat teren i uklopiću se brzo. Do tada sam odradio samo dva treninga, treba i da se uigram sa dizačem Ivanom Lukijanenkom.

A onda ubojiti napadač, u svom stilu o željama bez trunke sumnje:

- Ako Bog da da nas zdravlje posluži… Očekujem da dignemo sve trofeje ove godine!

Nije bilo mnogo prostora za treninge, utakmice su išle jedna za drugom i tako dan za danom. Sada je situacija povoljnija.

- Počeli smo sa normalnijim ciklusom, kako bismo pronašli i taj pravi ritam, formu, jer možda to malo nedostaje, meni, sigurno i ekipi, jer koren tima jeste izmenjen, treba sve da se uskladi, da bude onako kako bismo mi želeli.

Veruje Žugić, veliko iskustvo igranja, tipičan režim jednog istinskog sportiste, da će sve doći na svoje, rezultati pre svega. A ko tu još od ekipa konkuriše da “ugrozi” ili stane na put šampionu, jedan od stožera igre crveno-belih će iskreno:

- Liga je ujednačena i to nije fraza. I ove sezone je priča identična. Sedam, osam ekipa figurira, da ne kažem da svako može svakog da dobije.  Od Karađorđa, koji za mene ni prošle sezone nije bio iznenađenje s’obzirom na igrače u timu- Partizan ima interesantnu ekipu. Uvek neugodni Radnički sa iskusnim momcima, Spartak iz Subotice. Vojvodina sa mladim igračima koja je još prošle godine dokazala da mora ozbiljno da se shvati. Skup talentovanih igrača, željnih dokazivanja, upravo onih koji predstavljaju budućnost naše odbojke. Ali, bitnije od svega je da mi sačuvamo kontinuitet baš kao i prošle takmičarske kada je na početku bilo možda malih kikseva, ali kada smo uhvatili zamajac… Kažem, znamo koliko možemo, šta želimo, a sigurno da uz nas ima još četiri tima koji će voditi borbu za trofeje u ligi i kupu – zaključio je Nikola Žugić, koji sa jednako velikim motivom nastavlja sjajno započet posao u dresu crveno-belih. Jer, sudbina ga je vratila na mesto uspeha. A da se uhvatio u koštac baš kako je navikao auditorijum, jeste.